Joan Fullana / Žuan Fuljana - Poesia/Poezija

Žuan Fuljana (Palma de Majorka, 1984) . Pesnik. Član je različitih muzičkih grupa i pozorišne trupe Corcada. Objavljuje u časopisu za književnost Pèl Capell.

Potser els teus ulls. Uns ulls, els teus, que són un feix de nit un punt i apart un brou de peix un cul de sac. Un ulls que són alè de mar. Que són un pou etern, fons com la fam, que m'entren als budells, i s'ennueguen a la glotis i a poc a poc van resseguint molt lentament tota la sang, i es van filtrant, fins arribar dins els budells i fer una festa. I van ballant a dins l’estómac, ple de fam, i ara, de cop, tan ple de tu, d’aquests ulls vils que m’han menjat, d’aquests ulls grans, d’aquests ulls blaus, d’aquests ulls teus, tan teus com jo. Un cul de peix un punt de nit un feix i apart un brou de sac.

(d’Aquest sempre precipici)

Passió

Ai, si de la boca em naixessin gínjols

I no gemecs

I a l’hora de l’amor ens esfuméssim!

I si, com saps, m’abraonessis

Com si, així, comme ci, comme ça,

Com pern i rosca convergíssim.

I si del sexe en féssim àpat

I de l’absència companyia

I si, com saps, m’agombolessis

Com si, així, com qui s’aferra,

Pegellida, a la torre submergida.

I si l’enyor, vella ferida,

Fos expulsat per un decret

I si, com saps, com tu ja saps,

Així mateix, em protegissis.

I sí! Que quan a lloure bramulin les ventades

Facem brotar fecunda la branca immaculada.

(de Xop)

---

Možda tvoje oči. Neke oči, tvoje, pregršt jedne noći novi list riblja čorba slepa ulica. Neke oči koje su dah mora. Koje su večni bunar, dubok poput žudnje, koje mi ulaze u utrobu i guše grlo i malo po malo, lagano, preplavljuju svu krv, prodiru dok ne stignu u utrobu i naprave pir. I igraju u želucu, prepunom žudnje, i sada, odjednom, prepun tebe, tih podmuklih očiju koje su me proždrale, tih velikih očiju, tih plavih očiju, tih tvojih očiju, toliko tvojih kao što sam i ja. Slepa riba list noći i pregršt novog ulica čorbe.

(iz Ovaj večiti ponor)

Strast

Ah, kada bi mi iz usta rasle drenjine

A ne jauci

I u trenutku ljubavi kada bismo nestali

I kada bi me, kao što znaš, prigrlila rukama

Kada bi smo se, tako, tako nekako

Uklopili poput šrafa i matice

I seks pretvorili u obrok, kada bismo

A odsustvo u prisustvo

I kada bi me, kao što znaš, uzela u naručje

Kao da se tako, priljubljujem

Poput dagnje uz potonulu kulu

I kada bi čežnja, stara rana,

Bila prognana dekretom

I kada bi me, kao što znaš, kao što si oduvek znala,

Na taj način zaštitila.

I da! Kada vetar slobodno urla,

Učinimo da procvetaju rodne grane nevinosti.

Prevod: Danilo Drašković, Jelena Petanović, Leposava Nikolić, Ivana Ivković, Milena Gradojević, Dejan Matić, Mirko Cvetković