уторак, 30. децембар 2008.

Trgni se - pre 2009.


Za šankom španskog bara sede:

Duško Novaković, Uroš Kotlajić, Viktor Lazić, Aleksandar Mandić, Borko Veljović, Ivana Kekić, Nevena Budimir, Sergej Beuk, Tamara Šuškić, Mirjana Petrović...

Casa Garcia
Kraljevića Marka 19
30/12/2008/ 20h

Trgni se! Poezija! - Danas, ponedeljak, 29. decembar 2008.


MARKO DESPOTOVIĆ: Mladi ljudi iz Trećeg Trga nisu izneverili očekivanja, već su, naprotiv, dokazali da su uložena sredstva dobro utrošena.

Autor: A. Ćuk


Jedanaesta sveska časopisa Treći Trg posvećena ovogodišnjem međunarodnom festivalu poezije „Trgni se! Poezija!“, promovisana je u petak u beogradskoj Galeriji „Kontekst“ Centra za kulturu Stari grad. Promociji su prisustvovali predstavnici institucija koji su pomogli festival, a urednik Udruženja Treći Trg Dejan Matić svima se iskreno zahvalio, kako zbog festivala koji su pomogli tako i na podršci koju te institucije pružaju Trećem Trgu u ostalim aktivnostima kao što su izdavanje časopisa, knjiga, održavanje tribinskog programa...


Kapacitet novinskog teksta za sve one kojima se Matić zahvalio je nedovoljan, ali među navedenim donatorima istaknuti su Ministarstvo kulture RS, koje je finansijski pomoglo festival, Sekretarijat za kulturu grada Beograda, GO Stari Grad, švajcarski program za kulturu Prohelvecia Beograd, ambasada Češke, zatim partneri i prijatelji, Srpski PEN centar, Srpsko književno društvo, Centar za kulturu Stari grad, kafe restoran Biblioteka, španski kafe bar Garsija i brojni drugi.

Predstavnik Ministarstva kulture Marko Despotović istakao je da je književna manifestacija „Trgni se“, za vrlo kratko vreme izrasla u respektabilnu međunarodnu smotru i da mladi ljudi iz Trećeg Trga nisu izneverili očekivanja, već su, naprotiv, dokazali da su uložena sredstva dobro utrošena. Gojko Božović, predstavnik Srpskog PEN centra, ukazao je da u zemlji ima malo manifestacija međunarodnog rejtinga i orijentacije, što je od posebne važnosti za ovdašnju kulturu i književnost i njen odjek u drugim državama, kulturama i jezicima. Utoliko je značajnije što je Treći Trg odlučio da organizuje festival poezije na kome učestvuju mlađi pesnici, jer na taj način upoznajemo jednu novu generaciju pesnika u nastajanju, pesnike različitih kultura i iskustava, objasnio je Božović. On je još rekao da se nada da će Treći Trg nastaviti svoju misiju organizovanja festivala na kojima će nas i u budućnosti upoznavati sa novim pesničkim glasovima koji nastaju na trenutno živim i aktivnim scenama evropske poezije. Duško Novaković iz Srpskog književnog društva, napomenuo je da Beograd treba da ima vrstu parole kakva je „Trgni se! Poezija!“, jer se ona prirodno nadovezuje na njegovu mukotrpnu borbu unazad dve decenije za otvoreni grad. Pomenuti slogan, upravo, podrazumeva otrežnjenje u smislu rakidanja sa nekadašnjim ideološkim uporištem i iniciranjem promena u sferi kulturne delatnosti. I ostali predstavnici institucija ocenili su festival kao svojevrsni kulturni podvig na domaćem terenu, a Dejan Matić najavio je novi projekat čiji je cilj uključivanje srednjoškolaca u stvaralaštvo u domenu književnosti i likovne umetnosti, koji će biti realizovan u saradnji sa Balkanskim fondom za lokalnu inicijativu.



Devetoro u jedanaestici

Jedanaesto izdanje časopisa Treći Trg sadrži dvojezičnu poeziju devet učesnika festivala - Aleksandre Petrove (Rusija), Eve Zonenberg (Poljska), Faruka Šehića (BiH), Jozefa Strake (Češka), Kristin Berget (Norveška), Rolanda Orčika (Mađarska), Džejmsa Berna (Velika Britanija), Valeria Kručiani (Italija) i Enesa Halilovića (Srbija). Tu je i poezija pesnika Raše Livade, u čiju je čast priređen omaž tokom festivala, kao i odeljak Kuća poezije, u kome se mogu videti fotografije sa festivalske izložbe.



Članak možete pogledati i ovde

Sa promocije festivalske sveske časopisa

уторак, 23. децембар 2008.

Promocija festivalske sveske časopisa, petak 26. decembar 2008.



Sadržaj / Content:

Raša Livada
Aleksandra Petrova
Ewa Sonnenberg
Faruk Šehić
Josef Straka
Kristin Berget
Roland Orcsik
James Byrne
Valerio Cruciani
Enes Halilović


Učestvuju / Participating:

Dejan Matić (Treći Trg)
Ana Vučetić (Ministarstvo kulture Republike Srbije)
Jovan Jovanović (Sekretarijat za kulturu Uprave grada Beograda)
Branka Aranđelović (Gradska opština Stari grad)
Darja Butigan (Švajcarski program za kulturu Srbija - Pro Helvecija Beograd)
Gojko Božović (Srpski PEN centar)
Ljiljana Šop (Srpsko književno društvo)
Ljubica Beljanski Ristić (Centar za kulturu Stari grad)
Zoran Subotić (Kafe restoran Biblioteka)
Tanja Bjelanović (Balkanski fond za lokalnu inicijativu - BCIF)


Petak, 26/12/2oo8/ 16h
Centar za kulturu Stari grad
Kapetan Mišina 6a
Beograd

Promocija romana Udica Zehnije Bulića, Novi Pazar, 20.decembar 2008.





Više o romanu ovde.

Duško Novaković u Studentskom gradu, 18.12.2008.



Književni susreti "Muhamed Abdagić", Sjenica, 5/6. decembar 2008

Romana Brolih


Maša Rebić


недеља, 14. децембар 2008.

Duško Novaković - intervju

Poezija hladi usijane glave
Kraj ideološkog raja u literaturi neosporno je bio povezan sa velikim, masovnim pokretima u svetu, reči su pesnika Duška Novakovića
(Foto: D. Ćirkov)

Duško Novaković (1948), jedan od najistaknutijih srpskih pesnika srednje generacije,

nedavno se oglasio novom knjigom poezije „Klupe nenagrađenih” u izdanju „Trećeg Trga” iz Beograda. Poput nekih prethodnih, i ova zbirka ima oko stotinu pesama, raspoređenih u dva veća ciklusa, „Okolnosti” i „Pleva”, i predstavlja svojevrsni presek vremena u kojem živimo. Uprkos naslovu zbirke koji upućuje na izvesnu autsajdersku poziciju, Duško Novaković je laureat svih relevantnih pesničkih nagrada kod nas, zastupljen u brojnim pesničkim antologijama, a kako u recenziji najnovije pesničke knjige kaže Ljiljana Šop, on je pesnik „sigurnog, retorički eksplozivnog, koloritno iznijansiranog, misaono utemeljenog, akrobatskog hoda iznad različitih ponora i ponornih mogućnosti...”


Pripadate srednjoj generaciji srpskog pesništva koja se našla u poznatoj antologiji „Šum Vavilona”. Možete li da opišete kako ste tih sedamdesetih godina prošlog veka videli sebe i generaciju kojoj ste pripadali?


Antologiji „Šum Vavilona” prethodila je jedna veoma zanimljiva i živa književna aktivnost mladih pisaca koji su označeni kao „naletna gomila”. Bili su okupljeni oko „Književne reči”, lista Književne omladine Srbije. Jednom veoma učinkovitom kulturnom politikom došlo se do spoznaje da se mora naći veći, bolji i propulzivniji izlaz za celu generaciju pisaca koja je boravila u Beogradu i, pretežno, studirala. Ne smemo smetnuti s uma da je tada Beograd zaista bio književni centar. Dakle, može se reći da je u Srbiji, sedamdesetih godina prošlog veka poezija imala snažan zamah, iako kao i danas, nije imala veliki broj čitalaca, osim retkih izuzetaka koji su imali nešto brojniju čitalačku publiku, poput Mioraga Pavlovića, Vaska Pope, Brane Petrovića, Lalića, Bećkovića, Simovića. Dakle, reč je o generaciji koja je kasnije u „Šumu Vavilona” nazvana pesnicima sedamdesetih i osamdesetih godina, i ako se ne varam njih je bilo oko tridesetak.


Upravo je to bila generacija pesnika koja je objavila kraj nekih ideologija. Sada smo svedoci da se te ideologije i njihovi recidivi u našem vremenu vraćaju na velika vrata…


Pojam kraja ideološkog raja bio je primenjen i u osvrtu na moju poeziju, jer sam i ja pokušavao da uvedem jezik koji je trebalo da se suprotstavi tom tzv. ideološkom raju, odnosno stereotipima pevanja. Kao mladi pisci, nastojali smo da proširimo sfere sloboda u načinu mišljenja i njegove prezentacije. Jezik poezije koji sam ja tada koristio bio je oportun u odnosu na jezik tih ideologija, i moji rezultati bavljenja takvim jezikom i temama kasnije su me doveli do neke vrste verizma u poeziji koji nije bio klasičnog tipa, kao, na primer, verizam u slovenačkoj poeziji. A kraj ideološkog raja u literaturi neosporno je bio povezan sa velikim, masovnim pokretima u svetu. Te, 1968. godine pokreti mladih ljudi, zbog rata u Vijetnamu, zbog surove ekspanzije korporativnog kapitala i trci u atomskom naoružavanju, uslovili su vrlo značajne promene u sagledavanju odnosa u svetu, a time i u umetnosti, pa i u poeziji svakako. Setimo se glasova bit generacije. I oni su dosta uticali na to da srpski pesnici, između ostalih i oni koji su pripadali mojoj generaciji, postanu deo sveta koji se gibao, koji je hteo da vuče napred i, kako je to Sartr jednom izjavio, da se liše parametara svojih očeva i da počnu vrednosti oko sebe da mere svojim očima. Jer, shvatili su da su obmanuti.


Ipak, česte su i tvrdnje da uticaj poezije na vanliterarnu stvarnost nije dalekosežan. Budući da u Vašoj poeziji postoji intenzivni dijalog sa društvenim, čak političkim pitanjima, kakav je danas Vaš odnos prema pitanju angažmana u poeziji?


Ja imam veru da poezija može da menja, ako ne svet, onda svakako, čitaoca poezije. Jer, kako kaže jedan nemački pesnik, „Nijedan moj stih neće oboriti nijednu vladu”, ali može, dodajem ja, da ohladi neku usijanu glavu. Imamo primere zemalja u svetu, koje imaju jake ekonomije, ali i primere zemalja sa jakim kulturnim modalitetima, kao moćnim i uticajnim oružjem. Čin prijema poezije više doživljavam u nekom antičkom smislu, kao stalnu srodnost duša koje se kroz poeziju ogledaju. A šta može poezija da učini? Ako ništa drugo, može da proširi plan jezika, a kroz njega i opseg same spoznaje o sebi i drugima. Poezija je više sfera duhovnosti, nego što ima neku praktičnu ulogu u društvu, iako smo svedoci vremena gde je ona u nekom svom praktičnom smislu, kao stepen odgovornosti i morala, umela da odgovori, i to vrlo kritički, na brojne društvene fenomene, koji nisu bili u skladu sa božanskom prirodom čoveka.


Budući da je Vaša poezija u vrlo tesnom dijalogu sa stvarnošću, promene u Vašem okruženju uticale su na to da menjate svoj odnos prema samom jeziku poezije…


Unutar moje privatne sudbine postoji jedno veoma zanimljivo odisejstvo. Ja sam do svoje 23. godine tri ili četiri puta menjao jezička područja. Kako je vreme odmicalo, kod mene se pojavila dvostruka obazrivost prema jeziku. Stalno je bio prisutan oprez da nešto ne pogrešim u jeziku. Postao sam dnevničar, beležnik poezije. Diktirala mi je pojmove za koje sam mislio da se neće otiskivati na papiru: ratovi, granice, egzil, reči koje nisu bile imanentne mom vokabularu pre dve decenije. Ušao sam u zonu katastrofičkih pesnika. I strah mi je postao brat s kojim često sedim za stolom i razgovaram

o svemu i svačemu...


„Zatvoreni” mladi pesnici

Vidite li danas mogućnost ponovne pojave snažnog stvaralačkog talasa? Koga biste izdvojili iz mlađe generacije pesnika koja ima „mastilo” u krvi?


Mlađe pesničke generacije nisu ništa slabije od naše, ali su manje primećene u književnoj javnosti. Možda i zbog toga što nisu uspele da dođu do svog relevantnog pesničkog glasila. Tranzicija je i neki oblik disperzije vrednosti. I to je greška, jer bez prostora za književnu identifikaciju teško je urediti generacijski sled. Ovo su samo neka imena čiju poeziju rado čitam: Danica Vukićević, Enes Halilović, Nenad Milošević, Ana Ristović, Dragoslav Dedović, Jasmina Topić,...To su pesnici i pesnikinje koji umeju da napišu i „uhvate” pesmu, surferi poezije. Ali, na žalost, deluju u ograničenom prostoru svoje avanture, jer nisu imali prilike da tu avanturu podele sa svetom, jer je to generacija koju je „neplivač S.M.” zatvorivši svojevremeno sve naše luke, zatvorio i njih.


Marija Andrijašević, Politika

[objavljeno: 03/12/2008]

уторак, 28. октобар 2008.

Regionalna konferencija u organizaciji Srpskog PEN centra

Tema konferencije je Grad kao roman/Roman kao grad. Pored uglednih domaćih pisaca, u radu Regionalne konferencije učestvovaće i naši gosti iz Nemačke, Mađarske, Bugarske, Češke, Austrije, Hrvatske, BiH, Slovenije, Velike Britanije: Đerđ Konrad, Alek Popov, Helmut Miletić, Jiri Dedeček, Vanesa Matajc, Gerhard Šenberner, Vera Čejkovska, Vase Mančev, Zvonko Maković, Žarko Paić, Hadžem Hajdarević, Zvonimir Radeljković, Sara Louson itd.

Petak, 31. oktobar
- Otvaranje će biti u 11h u Srpskom PEN centru (Terazije 29/II), nakon čega će biti održan i prvi deo razgovora na temu Grad kao roman/Roman kao grad (I)
- Razgovor će biti nastavljen istog dana od 16-18h, takođe u Srpskom PEN centru (II)
- U 19h u galeriji Haos, Dositejeva 3, će biti održano Međunarodno književno veče.

Subota, 1. novembar
- 10-14h - Grad kao roman/Roman kao grad (III), Srpski PEN centar
- 14-15h - Susret Đerđa Konrada sa novinarima u Srpskom PEN centru (pored Đerđa Konrada, govoriće i Arpad Vicko i Gojko Božović).
- 19h - Predstavljanje knjige Aleka Popova Psi u niskom letu u Srpskom PEN centru (pored autora, govore: Vladislav Bajac i Mihajlo Pantić). Posle predstavljanja knjige sledi skroman koktel uz degustaciju bugarskih vina.

Nedelja, 2. novembar - Učesnici Regionalne konferencije imaju organizovan izlet u Sremske Karlovce, Novi Sad i Suboticu, gde će imati književno veče u knjižari Plato Books

Kontakt osoba:
Ana Imširović
+381 11 3344427

уторак, 21. октобар 2008.

Treći Trg na 53. međunarodnom sajmu knjiga






Potražite nova izdanja Trećeg Trga na 53. međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu u hali 1 Beogradskog sajma na štandovima RENDE i BOOKBRIDGE od 20. do 26. oktobra.

среда, 08. октобар 2008.

Press konferencija povodom knjige Klupe nenagrađenih Duška Novakovića



Povodom izlaska iz štampe nove knjige pesama Duška Novakovića, Klupe nenagrađenih u izdanju Trećeg Trga iz Beograda, Srpski PEN centar i izdavač knjige organizuju konferenciju za štampu, u četvrtak 9. oktobra 2008 godine, u 12:00 časova u prostorijama Srpskog PEN centra, Terazije broj 29, II sprat.
O knjizi Duška Novakovića, koju mnogi smatraju njegovom najsubverzivnijom knjigom do sada, govoriće Ljiljana Šop, Gojko Božović i Dejan Matić, a autor će pročitati nekoliko pesama iz knjige.



Duško Novaković (1948, Podgorica), studirao je jugoslovensku i svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Kako sam kaže, u jednoj belešci o sebi , područje Egejskog mora, Solun i njegova okolina ostrvo Tasos, gde su živeli njegovi preci po očevoj liniji, gradić Strumica na jugu Makedonije, gde je rođen njegov otac, potonji pilot-telegrafista u Engleskom kraljevskom vazduhoplovstvu za vreme Drugog svetskog rata, Podgorica u Crnoj Gori, odakle potiče pesnikova majka, Ksenija Cicvarić Bracović, jedna od najpriznatijih interpretatorki crnogorskog, srbijanskog i muslimanskog melosa u drugoj polovini prošlog veka, te Beograd u kome Novaković već više decenija živi i pesnički deluje, sve su to one spoljne geografske koordinate iz njegove biografije, unutar kojih se prepliću događaji i sudbine iz života njegovih roditelja (selidbe, šikaniranja, hapšenja, logorske godine oca koga je prvi put video u sedmoj godini...) sve je to ostavile traga i u njegovoj poeziji – svojevrsnom analogijom vlastite sudbine sa mitom o Odiseju i Penelopi, napose najmlađem iz ovog trojstva - Telemahu.
U tom smislu, jedan deo Novakovićeve poezije, još od prve objavljene knjige, jezički i tematski, brižljivo je fokusiran na pojam Haosa, posebno onog istorijskog koji je, kaže pesnik, imanentan skoro svakom vremenu, a ukazivanje na njega nije ništa drugo nego svedočenje, sticanje valjanog alibija za poeziju povišene svesti ( i emocija!), da nije pristajala na ćutanje „kad su ljudi pretvarani u svinje„ Problematizovanje ideološkog sumraka svog doba i egzistencijalne teskobe u njemu, ali i drugih brojnih, razarajaćih obmana kolektiviteta i pojedinaca, na način koji odudara od klasičnog poimanja lirike (da je ugodna uhu), posebno kad je reč o asocijacijama i fenomenu njihovog dovođenja u ravan poetičke logike, svrstali su Novakovića u pesnika antologijske ozbiljnosti. Njegovo dosadašnje pesničko delo kritika vezuje za jedan od najdominantnijih pravaca u savremenoj srpskoj poeziji, za verizam koji je amalgamiran irealizmom, sarkazmom, ironijom i posebnom vrstom groteske, učinila Novakovića istaknutim reprezentom savremene srpske poezije.
O stvaralaštvu ovog autora sačinjen je zbornik radova: „Poezija Duška Novakovića„ (Novi Sad, Matica Srpska,1999), i publikacija „Duško Novaković – Disovo proleće„ (Čačak, Gradska biblioteka V.P.Dis,2003).
Duško Novaković je do sada objavio sledeće zbirke poezije: Znalac ogledala (Beograd, KOS, 1976), Poderotine na vreći (Beograd, Prosveta, 1979), Sati i životinje/ Sati i životni (dvojezično, na srpskohrvatskom i makedonskom jeziku, preveo na na makedonski Rade Siljan, Skoplje, KOM, 1980), Nadzornik kvarta (Beograd, BIGZ, 1982), Dijalog o nemaru (Beograd, Prosveta, 1986), Hodnikom (Beograd, BIGZ, 1991), Znalac ogledala i pridružene pesme (dopunjeno, drugo izdanje prve knjige, Beograd, KOS, 1995), Stacionarije- pesme rata i mesečarenja (Beograd, Narodna knjiga, 1998), Izabrao sam Mesec (izbor, Čačak, Gradska biblioteka V.P.Dis, 2003), Dostavljeno muzama (Beograd, Srpski PEN centar, 2005), Bioskop Lemijer/Cinema Lumiere (dvojezično, na srpskom i francuskom jeziku, preveli na francuski Boris Lazić, Ljiljana Hubner Frezije i Rejmond Frezije i Emilija Cerović Mlađa Beograd, Srpski PEN centar, 2007), Tupan i njegov pedagog ( Zaječar, Matična biblioteka Svetozar Marković, 2007).
Nagrađen je za svoj pesnički rad nagradama: Milan Rakić, Mlada Struga, Branko Miljković, Zmajevom i Disovom nagradom te nagradama Danica Marković, Vasko Popa i Risto Ratković.
Novaković se bavi prevođenjem poezije i proze sa makedonskog jezika. Objavio je Antologiju savremene makedonske poezije (Cetinje, Otvoreni Kulturni Forum, Crnogo sko društvo nezavisnih pisaca, 2003) i preveo nekoliko samostalnih knjiga savremenih makedonskih pesnika.
Bio je učesnik i gost poznatih svetskih festivala poezije, a održao je predavanje o savremenoj poeziji u nekadašnjoj Jugoslaviji, na univerzitetu Tagora u Indiji, 1984. godine i o poeziji Vaska Pope (svetska recepcija), na Odseku za slavistike studije na Bečkom univerzitetu, 2008. godine. Zastupljen je u brojnim domaćim i stranim antolog jama, a veliki američki pesnik srpskog porekla, Čarls Simić, odnedavno nastoji da i američke ljubitelje poezije upozna sa Novakovićevim stihovima.
Duško Novaković je jedan je od inicijatora i osnivača Srpskog književnog društva i član je Srpskog PEN centra. Živi u Beogradu.



Iz recenzije:
Ljiljana Šop

Duško Novaković već godinama ne preza od onih, kad-kad se čini upravo onih tema kojih se dobri pesnici plaše ili klone, izbegavajući prokaženi angažman u poeziji, podrazumevanje nedvosmislenog stava i opredelenja u najbolnijim pitanjima i dilemama neposredne stvarnosti. Novaković ne čeka tobože nužnu, po mnogima neophodnu vremensku distancu da bi se uhvatio ukoštac sa prljavštinama svakodnevlja, nemoralnošću pragmatičnih postupaka, moralnim urušavanjem pojedinaca, institucija, naroda.
Tri izvrsno, pažljivo odabrana mota uvode u bitne tokove knjige Klupe nenagrađenih i upućuju na metafizičku dimenziju ove poezije ( citat Roberta Lovela ), na njenu glasnu, neuvijenu opredenjenost za određene vrednosti a protiv mnoštva pojava karakterističnih za savremeni društveni, politički, ekonomski, nacionalni, međunarodni trenutak ( citat stihova Manolija Anagnosakija ), kao i na čudesnu radost stvaranja u kojem se pesniku čini da je samo središte svekolike lepote ( citat Frenka O Hare ), čak i kad govori o zlu, patnji, zločinu, nepravdi, teroru istorije, čak i kad peva sa srdžbom, mučninom, gađenjem koje kulja iz stomaka, srca, glave.
U saglasju ili sporenju sa braćom po peru, izgradio je Duško Novaković svoje pesničko ostrvo, nastanivši ga ličnom mitologijom, obojivši ga sopstvenom i porodičnom patnjom, gorčinom i nežnošću, ispunivši ga uspomenama na detinjstvo u tri eks-jugoslovenske države, strahovima od kojih se branio stvaranjem, erotičnošću u svim njenim kontradiktornim oblicima. Sam svoj Odisej ( „... jedan sredovečan Odisej izbio je jarosnog Oresta iz moje glave ” ), stvorio je svoju floru i faunu, svoje peripatetičarske parkove, svoja čudovišta i marionete, dvojnike i senke, titane i Titanike, tamne pejsaže i retke svetle trenutke u kojima se grohotom smeje istorijskom i kosmičkom Haosu.
Za mene je, bezrezervno, Novakovićeva energija, ozbiljnost, dalekosežnost, realizacija „ putem kontraverza i jakih realiteta ” neupitna u smislu kvaliteta, vrlina, umetničkih rezultata i značaja njegove poezije u kontekstu savremenog srpskog pesništva.




Iz osvrta na poeziju Duška Novakovića:
Gojko Božović


Kako poezija može da govori u svom vremenu tako da to bude važan glas upućen savremenicima, a da istovremeno prevazilazi horizont sopstvenog vremena ?
U savremenoj srpskoj poeziji takav zahtev ima možda najdalekosežnije posledice u stihovima Duška Novakovića. Njegove pesme predstavljaju neprikriven susret sa stvarnošću, sa obiljem koji nudi njena pozornica i sa časovima u kojima velike naracije postojanja doživljavaju punu kulminaciju. Posvećeni malim i velikim stvarima ovog sveta, okrenuti čovekovoj sudbini koja ostaje nejasna ukoliko se izdvoji iz okvira u kojima se obistinjuje, Novakovićevi stihovi su upečatljiv primer verističkog preispitivanja savremenosti. Verizam je pesnikov izbor, jer je u njemu prepoznata plodotvorna mogućnost razumevanja pojedinačnih drama i epohalnih situacija.
Kako, međutim, pesnikovi stihovi komuniciraju sa stvarnošću koja se, u relativno kratkom vremenu, tako mnogo i dramatično menja?
Od odgovora na ovo pitanje zavisi naše poverenje u spoznajnu moć Novakovićevih pesama, kao što od njega zavisi i utisak o sugestivnim silama ove poezije da simbolizuje stvarnost koju je izabrala za svoju temu. Ali ovo pitanje može da se izrazi i na drugačiji način, samo što će se u ovom slučaju akcenat pomeriti sa izabrane stvarnosti na čitaoca koji je ove pesme izabrao za svoju lektiru. Da li, dakle, vreme, udruženo sa nestabilnim, trusnim karakterom stvarnosti, oduzima nešto od autentičnosti, pa i od razumljivosti pesnikovih stihova? Da li su, drugim rečima, njegove pesme iz sedamdesetih i osamdesetih jednako atraktivne kao što su bile u vreme svog objavljivanja; da li su i dalje potresna pesnička hronika o vremenu u kome je istorija zamenila sve druge oblike društvenog postojanja?
Čitanje umnožava pitanja, ali sugeriše i neke odgovore. Knjige pesama Duška Novakovića oličavaju dragocen ukrštaj dve poetičke strategije, od kojih jedna sa nesvakidašnjom usredsređenošću govori o aktuelnoj savremenosti, dok je druga okrenuta osmišljavanju predočene stvarnosti, njenom preispitivanju, kao i relacioniranju sa mitom, kulturom, istorijom i književnom tradicijom. Novakovićev verizam nije jednostran, budući da ga „ u šumi stvarnosti ” ne sprečava da vidi kako pojedinačne prizore, tako i vidike koji se sasvim udaljavaju od socijalne stvarnosti. Pesnikov verizam nije samo čvrsto ukorenjen u prazninu stvarnosti, niti je prizemljen drastičnim prizorima egzistencije. Ova poezija održava vezu donjih i gornjih relacija, egzistencijalnih datosti i metafizičke zapitanosti.
Govoreći iz ovakve perspektive, pesme Duška Novakovića vrlo često tematizuju odnos jezika literature i jezika stvarnosti. Ako je velika tema ove poezije „ poremećeno vreme ” našeg postojanja, njen veliki izazov ogleda se u ispitivanju sposobnosti poezije da izrazi stvarnost. Govoreći o ispražnjenosti osećanja, pesma „ Crusta ” iz Novakovićeve knjige „ Smetenjakov crtež ” počinje stihovima koji govore o ispražnjenosti reči:

Pošto kroz izvesno vreme, zbog silnih objašnjenja
Reči počinju da vise kao trulo voće u opadanju.

Nešto slično kaže u jednom eseju o poeziji Čarls Simić:

Ako ne možemo da sagledamo kakav je svet zaista, onda je to zbog
naslaga mrtvih metafora koje su pesnici razbacali naokolo.
Stvarnost je običan stari poetski plakat koji se ljušti.


Stihovi Duška Novakovića razaraju zatečene mrtve metafore jednako kao što u ironičnoj intonaciji ili u intonaciji punoj energije i gneva i pobune demistifikuju karakter stvarnosti. U njima se slojevi stvarnosti nižu, nekada sa više žestine, nekada sa više melanholije, u čemu naročitu ulogu igra pesnikova sklonost da istovremeno pokazuje slojeve mita ili istorije i slojevitost jezika ove poezije. Taj jezik, u kome sugestivnost preteže nad racionalnim izricanjem, podrazumeva i urbani sleng, čitav niz neologizama, odlomke iz jezika ideologije, politike, društva, raznih profesija i iskustava savremenog života. Odnoseći se na ovakav način prema konkretnoj stvarnosti, Novaković se, zapravo, odlučuje na proširivanje prostora i jezika poezije. To jeste neizvestan teren, ali pesnik ovladava njime služeći se najboljom pesničkom tradicijom, mitskim aluzijama i tehnikom simbolizacije. Fragmenti svakodnevice bivaju tako prevedeni u simboličke izraze nepodnošljive, mučne stvarnosti. U jednoj Novakovićevoj pesmi pominje se reč mnemonikos. Značenje te reči – veština pamćenja uz pomoć asocijacija – odvodi nas u samo skladište asocijacija koje čitaočevo pamćenje čine postojanim i očišćenim od prolaznih detalja svakodnevice, iako se gornje prepliće sa donjim, mitske figure sa destruktivnim likovima iz svakodnevice, literarizujući tako stvarnost i uveravajući nas, još jednom, kako je Duško Novaković najvažniji pesnik egzistencijalne skepse u savremenoj srpskoj poeziji.

среда, 09. јул 2008.

Promocija knjige Marije Knežević "Knjiga utisaka"



Treći Trg i Casa Garcia pozivaju Vas na promociju

knjige eseja Marije Knežević Knjiga utisaka (Treći Trg, 2008)

u četvrtak 10. jula od 20h za šankom španskog bara Casa Garcia
(Kraljevića Marka 19, Beograd)

Učestvuju: Marija Knežević, Nevena Budimir i Dejan Matić


O autorki:

Marija Knežević (Beograd, 1963) pisac, prevodilac, predavač, objavljuje poeziju, prozu, eseje. Po njenom osećanju, ukupna umetnička pisana reč proizilazi iz poezije i tu ostaje bez obzira na žanrovske podele. Sklona je da vreme u kojem živimo nazove “dobom eseja”. Ukratko, reč je o načinu na koji umetnik opšti sa svojim saradnikom, koautorom, osobom koju religija novca grubo naziva “konzumentom”. Bića se uzajamno čitaju, tumače, opšte tako što zajednički ispisuju svaka svoj ugao gledanja na odavno ili odskora poznate teme i pojave. Nema ničeg novog osim ličnosti. Moje drugo ti, naslov jedne njene pesničke knjige, ukazuje na suštinu poetike Marije Knežević – originalnost, odnosno ono što jedni drugima uistinu možemo da pružimo, postoji isključivo u idejnoj razmeni između pisca i čitaoca koji tumačenjem dopisuje tekst. Ljudski rod živi božansku komediju. Otuda veliko poverenje u mudrost humora. On je prisutan i u stihu, i u proznom iskazu, često već i u samom naslovu. U knjigu utisaka, dakle ljudi upisuju svoj iskren bol, prikrivenu ravnodušnost, jednako kao i oduševljenje dobrim provodom u ugostiteljskom hramu. Ona je vrsta svaštare i najautentičnijeg svedočanstva. Onaj koji se dosetio da svesku u kojoj svako može da ostavi svoj utisak o svadbi, sahrani, koncertu, krštenju, putovanju, obrezivanju, novootvorenom hotelu sa vodenim krevetima ili restoranu sa makrobiotičkom kuhinjom nazove istim imenom – knjiga utisaka – bio je, nema sumnje, ili izvanredno duhovit ili neverovatno glup. Što bi rekli meteorolozi, “sve zavisi”.

Objavila je sledeće knjige: Hrana za pse (roman u pričama, Matica srpska, 1989), Elegijski saveti Juliji (poezija, BIGZ, 1994), Stvari za ličnu upotrebu (poezija, Prosveta, 1994), Doba Salome (poezija, Prosveta, 1996), Moje drugo ti (poezija, Vajat, 2001), Querida (elektronska prepiska sa Anikom Krstić, Vajat, 2001), Knjiga o nedostajanju (eseji, Nezavisna izdanja Slobodana Mašića, 2003), Das Buch vom Fehlen (dvojezično izdanje izbora iz Knjige o nedostajanju, Wieser Verlag, Klagenfurt, 2004), Dvadeset pesama o ljubavi i jedna ljubavna (poezija, RAD, 2003), Ekaterini (roman, Filip Višnjić, 2005), In tactum (poezija, Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani”, Kraljevo, 2005), Uličarke (poezija, RAD, 2007), Ekaterini (Czarne,­ Wolowiec, 2008, prevod na poljski: Dorota Jovanka Ćirlić), Knjiga utisaka (eseji, Treći Trg, 2008) .
Prevodi sa engleskog, uglavnom poeziju. Izbor iz triju knji­ga pesama Čarlsa Simića, Kasni sat objavilo je Otkrovenje, 2000. godine.
Za knjigu pesama In tactum dobila je nagradu “Đura Jakšić”, 2006. godine.
Knjigu priča Fabula rasa objaviće ovoga leta Treći Trg.
Austrijski izdavač Wieser Lojze objaviće knjigu njenih odabranih pesama krajem ove ili početkom naredne godine. Knjiga pesama Uličarke zastupa Srbiju na ove godine pokrenutoj pesničkoj manifestaciji “Evropski festival poezije” čiji je osnivač grad Gdanjsk.

Kontakt:
elmar@sezampro.yu


O knjizi:

Ako ste se iole zamislili, kada ste možda jednom prilikom pročitali u nekim domaćim novinama kako je jedna mala ulica u Beogradu, koja se zvala Milana Rakića preimenovana u Ulicu Kisela Voda, ili možda zgrozili saznavši kako je sada “in”, valjda u ime uštede vremena, paliti sveće za nečiju dušu na internet sajtovima umesto u crkvi, zapitaćete se i nad mnogim fenomenima vremena i sveta u kojem živimo, a koje mudro analizira ova knjiga. A ona je, prevashodno, knjiga kroz koju provejava nostalgija ili tačnije žudnja za svetom u kojem vrednost po sebi nije bila svedena na upotrebu, i u kojem, kako to autorka tačno kaže, događaj nije potisnuo doživljaj. Trideset i šest mini eseja se ponekad ironično, humorno, ponekad oštro, ponekad uz prikriveni smešak ili čuđenje nad groteskom, dotiču svakodnevnice u kojoj živimo kao i života koji smo zaboravili da živimo, misleći uvek na nešto treće. Ono pak, pitanje koje čak i kada nije zapisano, postavlja svaka od ovih vešto izbrušenih celina, jeste pitanje o lepoti i našem odnosu prema njoj. Da li smo zaista zaboravili šta je to i umemo li da je prepoznamo? Umemo li da čeznemo za njom? “Osobina lepote je da ne mora da spase svet. Svet je spasen dok je opaža”, reči su kojima se završava jedan esej ove knjige, a kojima, i neizgovorenim, odjekuje u celini, ponekad u vidu tihog jecaja, ponekad u vidu krika, a ponekad u vidu ćutanja.
Ana Ristović

U ovu knjigu utisaka upisan je autentični bol, zapitanost nad ljudskom sudbinom, zgroženost nad ljudskim postupcima, prepoznavanje lepote i poezije u svakodnevnici, sumnja u postojanje sumnje i subverzivnosti u umetnosti, doživljaji koje nisu potisnuli događaji, a ipak i pored svega pomenutog, autorka ostavlja dovoljno prostora čitaocu za njegovo upisivanje u tekst.
U dobu kada multifunkcionalnost i kvalitet “veština” zahvaljujući tehničkom napretku postaju sinonimi odnosno, zamene za osetljivost, a mi zaneseni igrom sa sve savršenijim napravama, kada je reč o perceptivim, osetljivim, empatičnim i uopšte, “ljudima kojima ljudsko nije strano” postajemo veoma kritički nastrojeni i gotovo nemilosrdni. Osetljivost na ljudskom nivou postala je nedopustiva. U skladu sa tim možemo reći da ovu knjigu, koju prvenstveno karakteriše preosetljivost autorke na svakodnevnicu, a upravo odatle i potiče prepoznavanje fenomena našeg vremena i, u krajnjoj instanci – života viđenog ovde kao umetničko delo po sebi, odlikuje i subverzivnost nad čijom je sudbinom u današnjem “vremenu korektnosti” autorka i sama zapitana. Da li uistinu živimo ukoliko živimo bez potrebe za što potpunijim uvidom, bez potrebe za prekoračenjem? Očigledno da, a kako – ova knjiga vam nudi dijalog i na tu temu.
Nevena Budimir

Prijatelji knjige:

Kafe knjižara Biblioteka (Terazije 27) i španski bar Casa Garcia (Kraljevića Marka 19)



mojtrg - tri pesme Mirjane Petrović

ORFEJ I EURIDIKA

„Orfejeva je lira kažu –
krotila divlje zveri i umirivala
tračke uzburkane reke.“ Sekst P.

„Ne osvrći se“ još eho sluti
nežnih reči same Persefone, dok
glibi dalje, glublje u nešto, na
trzaju žice kapi od znoja hlade
se prsti, zagušljiv rev lave iz
navale zemlje, iz tla, dok on drhtavo
zvoni, drhti utonut u Ono, a ona –
teška sva u elementima, u vozobnovljenju
– Euridika od ugljenika, vodonika
u zrenju tkiva, krvi u venama kaplje
tečnost iz suda u sud preliva se,
dodaje kisika i jaglika u sećanje,
rečicom u vene duša teče,
ah!, ovog dela pobeda...
I ne vide tu spreda zublje Onoga...
Skliznu noga,
Stade muzika,
A Euridika –
U milione vatrenih čestica...
(vikne – čekaj – ah – dušica...)


TEURGIJA HAJAMA

Iz stroge Baktrije, kroz doksate i damare
Sirdarje, koracima kroz eone, Pesniče, do
Grada bogata, do bašta smokava...
Opijen rečima ko slatkim urmama
U šećeru, sa znanjem što se cedi
Sa prstiju, iz koje medrese?
Samouk u pesku pustinja...
I dok te u noći nije sustigla želja za
Brzim odlaskom, uz čaj zapisuješ sa
Užitkom Saher-Mazoha bludna spasenja
Sunčeva zbrajaš dane na
Putu Sogdijane
I dok skovan u zlatnu statuu
Na zalasku satenskom slova činiš
Na čuvanoj tajni Kine
(tanki listovi - o, vrhovna misterija!)
mine li misao sa ruba jezika
uteći? ili u rubaije poteći?

Ti, sa očima cele Persije,
Sa dušom derviša da l` da podlegneš svrsi?
Sad sapni se u versus!
Kao u ponor podatan, sazdan za odane.
Ili, zakorači u prisnost izvan granica diskursa.


POGLEDANA SALOMA

A kad Saloma ugleda Jovana
Nesalomiva Saloma – igračica tanana
Slomila se od svetlih pogleda
Jovana - Saloma u sedlo bola
U pokret loma
Sva vihorom uzdrmana od ove
Predaje
Velova što padoše sa delova
Pogleda, vidimih u uzdahu, a on
Osuđen, saprorokovan, da učini
Je smeljom:
„nisam ti dostojan remen odrešiti...“
Izvrši delo loma,
Osuđena si Saloma na
Slom eona, smrtonosna,
U trenu zamrla
Od Jovana.



среда, 25. јун 2008.

Promocija knjige Viktora Lazića "Tumaranje zemljom osmeha"


"Treći Trg" i "Casa Garcia" pozivaju Vas na promociju knjige
VIKTORA LAZIĆA "TUMARANJE ZEMLJOM OSMEHA" (putopis po Tajlandu), prve knjige putopisa novopokrenute biblioteke itd...

u petak 27. juna, od 20h, za šankom španskog bara Casa Garcia, (ulica Kraljevića Marka 19)

Učestvuju: Nevena Budimir, Dejan Matić, Milan Dobričić, Viktor Lazić i Svetlana Gradinac
O autoru: Viktor Lazić (1985, Beograd), student, poliglota, turistički vodič, instruktor ronjenja, numizmatičar i filatelista, bibliofil, putnik, pisac, itd...

O knjizi:
Pred nama je živahna, povremeno egzaltirana, a nadasve od energije penušava mozaička knjiga, najčešće putopis, povremeno roman, često ispovedna proza, mestimicno esej, ali joj sva ova metodološka zbrka daje poseban šarm i dinamiku.
Rukopis se sastoji iz dva osnovna dela, putopisa Viktora Lazića o putovanju po Tajlandu i nesto sažetijeg osvrta Ruskinje Julije na istovrsno iskustvo. Između ta dva dela, oko njih, kroz njih i posle njih, kao neočekivane pritoke ili grane, razigravaju se citati iz bedekera istorije umetnosti, filozofije, religije ili gastronomskih enciklopedija dalekog istoka. (Ljubomir Prelić)

Krenite na put sa Viktorom! Otvorite svoja čula i dušu, probijajte se kroz džunglu sa autorom, uživajte u toplini prizora, drevnih gradova i egzotičnih zena. (Arči Milosavljević)

Prijatelji knjige: Kafe knjižara Biblioteka, Terazije 27, i španski bar Casa Garcia, Kraljevića Marka 19


уторак, 10. јун 2008.

mojtrg - profil Dragoslave Barzut

mojtrg - tri pesme Dragoslave Barzut


Rec-Play

Bile smo zvuk..

Pored toga što si ti bila kiša..

Bila si zvuk kiše...

-Kakve? Ovakve?

Pitala si me dok je kišilo.

-Da, ovakve.

Odgovorila sam.

-Iznenadne i kratke.

Onda smo izvadili mobilni

i snimili taj zvuk.

Ona ga je obrisala.

A ja sam promenila telefon.


Copy-Paste

Imale smo jednu sobu

i dva kreveta.

Svake večeri,

menjale smo se kreveta.

Svake druge večeri,

nameštala sam oba.

I ona je to činila.

Činile smo to naizmenično.

Jedna drugoj.

Dva kreveta na rastojanju

od dva metra.

-Nisu to metri.

Rekla je.

-To su kilometri.

Dodala je.

-Svejedno.

Rekla sam.

-Dok se mimoilazimo,

svejedno je.

Prećutala sam.


Delete

Prstom na klitorisu miša

spuštaš kursor

niz padajući meni

gledam te kako nežno

opciju po opciju

zatvaraš svaki fajl

„Close your eyes darling“

govoriš mi

dok čitaš pitanje:

„Are you sure you delete this files?“

Zatvorenih očiju

izlazim napolje

gde

Raindrops Keep Falling

On My Head...



Veče poezije Dragoslave Barzut
Četvrtak 12. jun, od 20h
španski bar Casa Garcia, Kraljevića Marka 19


понедељак, 09. јун 2008.

Kliker - festival pop književnosti u Zagrebu



Od 29. maja do 1. juna u Studentskom Centru u Zagrebu održan je prvi Festival pop književnosti – KLIKER!
KLIKER! donosi spoj književnosti s popularnom (i manje popularnom) kulturom, poput filma, videa, fotografije, stripa, muzike, performansa.



Na Klikeru je u okviru prezentacije Trećeg Trga prikazan film Život pesnika, u režiji Neška Uskokovića, takođe su predstavljene i dve autorice iz Zagreba - Romana Brolih i Alina Jurjević.






















za detaljniji prikaz programa klikni na sliku.


23. Festival mladih pesnika "Dani poezije" u Zaječaru (28-31. maj 08.)



Poetski susreti na kome je učestvovalo 69 pesnika i pesnikinja sa prostora cele bivše SFRJ.
Tokom četiri dana, ljubitelji poezije u gradu na Timoku mogli su da uživaju u brojnim kulturnim manifestacijama i književnim skupovima. Tako je, na samom otvaranju festivala u sredu predstavljen portret pesnika Dejana Aleksića, dok su u četvrtak predstavljeni književni časopis „Polja“ i izdavačka
kuća „Dereta“. U ambijentu Zadužbine Nikole Pašića u petak su svoju poeziju predstavili „pesnici u pokušaju“ - učenici IV 1 odeljenja Zaječarske gimnazije, a zatim su se predstavili i pesnici Aleksandar Semakin i Vanja Miljković.


O fenomenu web-magazina Metafora, Treći trg i Balkanski književni glasnik. govorili su Saša Radojčić, Dejan Matić i Dragana Nikolić.

Poslednje, finalno veče započelo je predstavljanjem knjige „Poezija preko“ Sonje Veselinović, prošlogodišnje pobednice festivala, a nastavljeno predstavljanjem stihova ovogodišnjih finalista - Dragane Brdarić, Nataše Simeunović, Vladimira Tabaševića, Ivana Jevđenijevića, Gorana Karanovića, Andrije B. Ivanovića i Lazara Jovanovića.

Andrija Ivanović, Glas javnosti

недеља, 25. мај 2008.

mojtrg - tri pesme Enes Halilovića



PRELUDIJUM

Vidio sam dojilju koja budi dijete da ga nahrani.
Rekoh, da je gladno ne bi spalo.

A ona veli,
Spi, ali gladno je,
Jer meni su nadošle grudi.

Ni ti koji uzimaš ove stihove
Nisi probuđen svojom voljom.

Niti ja pišem radi sebe.





BUSTROFEDON

Nekad su pisci na Kritu klesali slova
U kamenu načinom koji se zove bustrofedon.

Klesali su jedan red slova s lijeve na desnu,
Pa drugi s desne na lijevu stranu,

I tako,
Naizmjenično.

Na to ih je navelo okretanje vola pri oranju.

I danas neki pisci pišu kao da pluže.

Pišu na jednu stranu, vuku do promjene vlasti,
Pa okrenu na drugu.

I tako,
Naizmjenično.






DOŠAVŠI PONOVO U DOBRE VODE

Vidim, obala nije kao prošle godine.

Udaralo je more
I odgrizlo od obale koliko mu treba.

Kad bi znalo to more,
Kad bi znalo
Koliko mene za godinu nema,

Slutilo bi
Šta je mene udaralo

Val po val,
Kal po kal.




Veče poezije Enesa Halilovića
Četvrtak 29. maj, od 20h
španski bar Casa Garcia, Kraljevića Marka 19

понедељак, 12. мај 2008.

mojtrg - tri pesme Eve Zonenberg

Eva Zonenberg


MUŠKARAC IZ ČEZARA PAVEZEA


Gledao si se dugo u ogledalu kao da proveravaš da li smrt ima tvoje oči

Zatim si molio za oproštaj sve koje si poznavao i koje nisi poznavao

Ne znajući čak šta treba da ti oproste

Jer samog sebe hteo si da moliš za oproštaj

Zbog onih naivno dečjih i u svojoj bespomoćnosti nemilosrdnih gestova

Kao da si se hvatao za privremenost nečeg čega nema

Pravio si grimase koje nimalo ne podsećaju na tebe

Kao da neprestano tražiš ono pravo lice

Pokušavaš da se setiš sebe

Premda ne znaš ko si

Ni ja ne znam mada si bio tako blizu

Verovatno zbog toga listaš knjigu kao da tražiš jednu jedinu rečenicu

Rečenicu koja može mnogo čak sve da objasni

Da obelodani šta je onaj odraz u ogledalu i tvoje ne tvoje: lice

U sve to smeštaš se i smeštaš sve ono što spada i ne spada u tebe

Katkad pokušavaš da budeš egoista i tada sebi kupuješ naramke cveća

To cveće možda bi ti dalo ime jer ti tvoje ne odgovara

Drugom prilikom večeraš sam sa sobom u nekom ekskluzivnom restoranu

Pijanista pokušava da te gane a kelneri te hrabre perverznom uslužnošću

Čaša vode podseća te na ženu koju si želeo i nisi želeo

Za kojom si žudeo i nisi žudeo koju si voleo i nisi voleo

Hteo bi da naučiš da grešiš i da budeš bar malčice ono što jesi

Da se oslobodiš one zlokobne poniznosti pred nepostojanjem

Vreme prolazi sa štapom čuješ njegovo kucanje

Jednom će ućutati ušavši u neku kapiju

Da li će postojati nešto za čim ćeš žaliti?

Neka odluka koja će dokazati tvoje svireposti

Da nisi hteo da ispiješ ljubav do kraja ispijajući mora žena

Jer nikada nisi uspeo da u jednoj nađeš sebe

I ponovo pretvaraš sebe u nekog drugog

Mada taj drugi u tebi ne želi da bude s tobom

I ponovo ostaješ sam sa sobom

Predajući predmetima deo svojih napora da postaneš čovek


Krakov, Jagelonska biblioteka, 1.02.2007.




SUBFEBRILNO STANJE

Vraćam se nekadašnjem gradu svoje mladosti

Tamo gde sam srela prvu ljubav

Tamo gde smo se ljubili na kiši naslađujući se svojim vlažnim telima


Grad u kome sam postala pesnikinja i pisanje preobrazila u strast

Ne birajući emocije i izražajna sredstva

Tamo su se nalazili i bol i zebnja i otkrovenje koji srastaju s osvitom

Tamo gde je ostalo mnogo nezapisanih stihova

Tamo gde sam volela drugi put zbog jedinstvene jeseni za koju sam dorasla

Da bih pokraj tebe bila frivolna i koketna kurtizana koja pleše na mesečini

Dok su moje grudi pevale himnu ljubavi a naša tela bila nepresušna žudnja


Grad u kome sam izneverila muškarca zbog žene

Mršuljave činovnice opsednute muzikom

One koja je volela brze žene i lepe automobile

I ja sam bila brza u onom jedinstvenom skoku u kome sam izgubila delić svoga sveta

Tamo gde drveće nikada nije cvetalo a cvetovi su bili poput mrtvih osmeha

Tamo gde je poljubac bio poljubac izdajnika


Grad u kome su nežne reči bile kao razbijeno staklo po kome treba hodati

Tamo gde su rane bile realnije od reči

Tamo gde je zadavan bol koji se teško može zalečiti

Tamo gde se nepravda spremala za ofanzivu

Tamo gde me je čekalo izgnanstvo


Grad u kome sam igrala šah i izgubila partiju bridža s usudom

Tamo gde sam shvatila da je dobro bespomoćno

Tamo gde sam osetila koliko možeš biti nepotreban

Tamo gde su mesta i datumi služili za huškanje

Tamo gde je tuđinstvo izranjalo iz svake pukotine


Grad u kome sam bila pijana i neuračunljiva

Tamo gde smo noću lutali duž reke da bismo nahranili gladne labudove

Tamo gde smo ispod starog platana pili šampanjac iz zatvarača

Tamo gde sam pijana na zidu ispisivala svoju pesmu

Tamo gde se nalazila šuma jasmina u cvetu


Grad gde je na zidu stajao natpis: «tvoj bol umire» potpisan sa «krik»

Tamo gde sam neprestano u sebi čula krik premda sam ćutala

Tamo gde ne bi bilo mesta za utočište

Tamo gde sam kriknula da bih izazvala gnev neba

Tamo gde su se prijatelji pokazivali neprijateljima

Tamo gde je neprijateljstvo iz dana u dan iskrivljavalo sve


Grad u kome sam gladovala da bih askezu pretvorila u umetnost i živela samo za umetnost

Tamo gde se moje telo uzvisivalo razgovarajući s oblacima

Tamo gde sam spoznala poniznost saosećajući s odbačenima

Tamo gde je procvetao paprat koji ispunjava najneobičnije želje

Grad u kome nisam naučila ni plemenitost ni dobre manire

Podižući svoj pobunjenički svet kao kulu od karata

Tamo gde sam ugledala slobodu: dve ciganke u trku

Tamo gde sam videla oštricu noža pobodenu u stablo drveta

Kao da je neko želeo da kaže da pati zajedno sa mnom


Grad u kome su prosjaci izgovarali naučena pitanja i nestajali iza ćoška

Tamo gde je jedan od njih rekao: «Samo vreme leči takve rane»


Tamo gde je


Grad u kome sam bila izneverena

Nasilno iščupana iz svog životopisa poput ispresovanog cveta u knjizi

Tamo gde niko nije hteo da kaže istinu maskirajući kukavičluk smehom

Tamo gde je silovana moja osetljivost i to nazvano filozofijom


Grad u kome nisam bila

Tamo gde se ravnodušnost nalazila pokraj svakog

Tamo gde je gramzivost u zlatnim cipelama odlazila u lov

Tamo gde je zavist ujedala kao besan pas


Grad u kome sam živela samo na planu

Jer sam realno pripadala drugom kopnu

Tamo gde Most nebesa vodi od Tebe ka meni


Grad u kome sam izneverila ženu zbog muškarca onog jedinstvenog proleća

Koji mi neprestano izlazi u susret renesansnom alejom kiparisa

Taj povratak u detinjstvo dala bih za jedan tvoj osmeh

I ponovo bi cvetala jabuka u bašti mojih dedova ispod koje sam skrivala blaga

Samo ako bi umeo da vratiš ili zaustaviš vreme


Da ponovo oživi ono neobično osećanje da pripadam samo tebi

Da mi ćarlijanje vetra ponovo miluje slepoočnice

Da ponovo dečji naivno berem ljubičice


Grad u kome je postojala najlepša botanička bašta

Tamo gde sam u jezercetu obraslom baruštakom hranila ribe

Tamo gde sam bila gladna i nepoznata žena me je nahranila kolačima

Tamo gde sam mislila samo na tebe dok su naokolo cvetale bele magnolije

Tamo gde sam u kineskoj radnji kupila svilenu haljinu s plavim ždralovima


Grad koji pritiska grdosija tragedije

Tamo gde ne postoji niti može postojati oproštaj

Tamo gde sam lovljena svakom reči i gestom

Tamo gde srdito sunce još nije reklo poslednju reč


Grad u kome me je zavela jedna zima

Tamo gde je svaka pahuljica snega imala značenje

Tamo gde sam žalila one koji su padali na zemlju


Grad preko koga sam prekoračila granice znanja i saznanja

Tamo gde sam na autobuskoj stanici ugledala svetog Avgustina

Tamo gde se pojavio tigar očešao o mene i nastavio dalje

Grad u kome su gorela pozorišta što nije bilo upozorenje za one koji stavljaju maske

Tamo gde se postoji samo zbog toga da bi se odigrala sledeća uloga

Tamo gde su sufleri uvek pijani

Tamo gde je zavesa odavno pocepana

Tamo gde su aplauzi licemrje i intrige


Grad u kome sam bila ekscentrična i luda

Tamo gde sam s akvarijumom u kome pliva zlatna ribica prelazila prometnom ulicom

Tamo gde sam se preobučena u klovna vozila pokretnim stepenicama u supermarket

Tamo gde sam šetala u turskoj nošnji sa zlatnim cekinima koji su svetlucali

Tamo gde me je apeiron ljubičaste kose krunisao u kraljicu

Tamo gde


Sam tom gradu dužna pesmu

Kojom otplaćujem onaj metafizički dug


Vroclav, 30.03.2006.




ŠKOLJKICA

Govorio si: sada samo kiša ume da plače


Kao da si zaboravio devojku koja je plakala svakim milimetrom svoga tela

Ogledajući se u osakaćenoj lepoti suze su postojale samo da bi postidele krajnosti


Skrivao si užas u sleđenosti svojih stopala i trčao da bi dokazao svoju odvažnost


Kao da nisi opažao da je ona devojka ljubeći tvoja stopala ljubila tvoje rane

Otvarala su se vrata u sobu u kojoj se smrt smejala samoj sebi


U svojim prstima negovao si nežnost koju si učio plimi i oseki


Kao da nisi opažao da je ona devojka živela na dnu okeana i

Nije umela da govori jer se u njenim ustima umesto jezika presijavao biser


Svaki put budio si se kao neko drugi


Kao da si plesao na jednom sunčevom zraku ne shvatajući da je ona devojka

Bila ona koja je na rukama donosila svetlost


Ukrao si nekakav stih nepostojeće pesme u kosmosu


Kao da nisi osećao da ona devojka zna jezik zvezda

Dok te je gledala u njenom pogledu nalazio se odgovor jedne od njih


U tebi su se nalazili bezbrojni životopisi među kojima si pokušavao da izabereš pravi


Kao da si se bojao da priznaš da je ona devojka jedina u svemiru

Ogledalski odrazi u telima tebi stranih ljudi doticali su ono čega si se bojao


Ti si ćutao jer si hteo da zaboraviš ime one devojke


Kao da nisi znao

Da ona devojka nema ime


S poljskog prevela Biserka Rajčić