O knjizi Duška Novakovića, koju mnogi smatraju njegovom najsubverzivnijom knjigom do sada, govoriće Ljiljana Šop, Gojko Božović i Dejan Matić, a autor će pročitati nekoliko pesama iz knjige.
U tom smislu, jedan deo Novakovićeve poezije, još od prve objavljene knjige, jezički i tematski, brižljivo je fokusiran na pojam Haosa, posebno onog istorijskog koji je, kaže pesnik, imanentan skoro svakom vremenu, a ukazivanje na njega nije ništa drugo nego svedočenje, sticanje valjanog alibija za poeziju povišene svesti ( i emocija!), da nije pristajala na ćutanje „kad su ljudi pretvarani u svinje„ Problematizovanje ideološkog sumraka svog doba i egzistencijalne teskobe u njemu, ali i drugih brojnih, razarajaćih obmana kolektiviteta i pojedinaca, na način koji odudara od klasičnog poimanja lirike (da je ugodna uhu), posebno kad je reč o asocijacijama i fenomenu njihovog dovođenja u ravan poetičke logike, svrstali su Novakovića u pesnika antologijske ozbiljnosti. Njegovo dosadašnje pesničko delo kritika vezuje za jedan od najdominantnijih pravaca u savremenoj srpskoj poeziji, za verizam koji je amalgamiran irealizmom, sarkazmom, ironijom i posebnom vrstom groteske, učinila Novakovića istaknutim reprezentom savremene srpske poezije.
O stvaralaštvu ovog autora sačinjen je zbornik radova: „Poezija Duška Novakovića„ (Novi Sad, Matica Srpska,1999), i publikacija „Duško Novaković – Disovo proleće„ (Čačak, Gradska biblioteka V.P.Dis,2003).
Duško Novaković je do sada objavio sledeće zbirke poezije: Znalac ogledala (Beograd, KOS, 1976), Poderotine na vreći (Beograd, Prosveta, 1979), Sati i životinje/ Sati i životni (dvojezično, na srpskohrvatskom i makedonskom jeziku, preveo na na makedonski Rade Siljan, Skoplje, KOM, 1980), Nadzornik kvarta (Beograd, BIGZ, 1982), Dijalog o nemaru (Beograd, Prosveta, 1986), Hodnikom (Beograd, BIGZ, 1991), Znalac ogledala i pridružene pesme (dopunjeno, drugo izdanje prve knjige, Beograd, KOS, 1995), Stacionarije- pesme rata i mesečarenja (Beograd, Narodna knjiga, 1998), Izabrao sam Mesec (izbor, Čačak, Gradska biblioteka V.P.Dis, 2003), Dostavljeno muzama (Beograd, Srpski PEN centar, 2005), Bioskop Lemijer/Cinema Lumiere (dvojezično, na srpskom i francuskom jeziku, preveli na francuski Boris Lazić, Ljiljana Hubner Frezije i Rejmond Frezije i Emilija Cerović Mlađa Beograd, Srpski PEN centar, 2007), Tupan i njegov pedagog ( Zaječar, Matična biblioteka Svetozar Marković, 2007).
Nagrađen je za svoj pesnički rad nagradama: Milan Rakić, Mlada Struga, Branko Miljković, Zmajevom i Disovom nagradom te nagradama Danica Marković, Vasko Popa i Risto Ratković.
Novaković se bavi prevođenjem poezije i proze sa makedonskog jezika. Objavio je Antologiju savremene makedonske poezije (Cetinje, Otvoreni Kulturni Forum, Crnogo sko društvo nezavisnih pisaca, 2003) i preveo nekoliko samostalnih knjiga savremenih makedonskih pesnika.
Bio je učesnik i gost poznatih svetskih festivala poezije, a održao je predavanje o savremenoj poeziji u nekadašnjoj Jugoslaviji, na univerzitetu Tagora u Indiji, 1984. godine i o poeziji Vaska Pope (svetska recepcija), na Odseku za slavistike studije na Bečkom univerzitetu, 2008. godine. Zastupljen je u brojnim domaćim i stranim antolog jama, a veliki američki pesnik srpskog porekla, Čarls Simić, odnedavno nastoji da i američke ljubitelje poezije upozna sa Novakovićevim stihovima.
Duško Novaković je jedan je od inicijatora i osnivača Srpskog književnog društva i član je Srpskog PEN centra. Živi u Beogradu.
Iz recenzije:
Ljiljana Šop
Duško Novaković već godinama ne preza od onih, kad-kad se čini upravo onih tema kojih se dobri pesnici plaše ili klone, izbegavajući prokaženi angažman u poeziji, podrazumevanje nedvosmislenog stava i opredelenja u najbolnijim pitanjima i dilemama neposredne stvarnosti. Novaković ne čeka tobože nužnu, po mnogima neophodnu vremensku distancu da bi se uhvatio ukoštac sa prljavštinama svakodnevlja, nemoralnošću pragmatičnih postupaka, moralnim urušavanjem pojedinaca, institucija, naroda.
Tri izvrsno, pažljivo odabrana mota uvode u bitne tokove knjige Klupe nenagrađenih i upućuju na metafizičku dimenziju ove poezije ( citat Roberta Lovela ), na njenu glasnu, neuvijenu opredenjenost za određene vrednosti a protiv mnoštva pojava karakterističnih za savremeni društveni, politički, ekonomski, nacionalni, međunarodni trenutak ( citat stihova Manolija Anagnosakija ), kao i na čudesnu radost stvaranja u kojem se pesniku čini da je samo središte svekolike lepote ( citat Frenka O Hare ), čak i kad govori o zlu, patnji, zločinu, nepravdi, teroru istorije, čak i kad peva sa srdžbom, mučninom, gađenjem koje kulja iz stomaka, srca, glave.
U saglasju ili sporenju sa braćom po peru, izgradio je Duško Novaković svoje pesničko ostrvo, nastanivši ga ličnom mitologijom, obojivši ga sopstvenom i porodičnom patnjom, gorčinom i nežnošću, ispunivši ga uspomenama na detinjstvo u tri eks-jugoslovenske države, strahovima od kojih se branio stvaranjem, erotičnošću u svim njenim kontradiktornim oblicima. Sam svoj Odisej ( „... jedan sredovečan Odisej izbio je jarosnog Oresta iz moje glave ” ), stvorio je svoju floru i faunu, svoje peripatetičarske parkove, svoja čudovišta i marionete, dvojnike i senke, titane i Titanike, tamne pejsaže i retke svetle trenutke u kojima se grohotom smeje istorijskom i kosmičkom Haosu.
Za mene je, bezrezervno, Novakovićeva energija, ozbiljnost, dalekosežnost, realizacija „ putem kontraverza i jakih realiteta ” neupitna u smislu kvaliteta, vrlina, umetničkih rezultata i značaja njegove poezije u kontekstu savremenog srpskog pesništva.
Iz osvrta na poeziju Duška Novakovića:
Gojko Božović
Kako poezija može da govori u svom vremenu tako da to bude važan glas upućen savremenicima, a da istovremeno prevazilazi horizont sopstvenog vremena ?
U savremenoj srpskoj poeziji takav zahtev ima možda najdalekosežnije posledice u stihovima Duška Novakovića. Njegove pesme predstavljaju neprikriven susret sa stvarnošću, sa obiljem koji nudi njena pozornica i sa časovima u kojima velike naracije postojanja doživljavaju punu kulminaciju. Posvećeni malim i velikim stvarima ovog sveta, okrenuti čovekovoj sudbini koja ostaje nejasna ukoliko se izdvoji iz okvira u kojima se obistinjuje, Novakovićevi stihovi su upečatljiv primer verističkog preispitivanja savremenosti. Verizam je pesnikov izbor, jer je u njemu prepoznata plodotvorna mogućnost razumevanja pojedinačnih drama i epohalnih situacija.
Kako, međutim, pesnikovi stihovi komuniciraju sa stvarnošću koja se, u relativno kratkom vremenu, tako mnogo i dramatično menja?
Od odgovora na ovo pitanje zavisi naše poverenje u spoznajnu moć Novakovićevih pesama, kao što od njega zavisi i utisak o sugestivnim silama ove poezije da simbolizuje stvarnost koju je izabrala za svoju temu. Ali ovo pitanje može da se izrazi i na drugačiji način, samo što će se u ovom slučaju akcenat pomeriti sa izabrane stvarnosti na čitaoca koji je ove pesme izabrao za svoju lektiru. Da li, dakle, vreme, udruženo sa nestabilnim, trusnim karakterom stvarnosti, oduzima nešto od autentičnosti, pa i od razumljivosti pesnikovih stihova? Da li su, drugim rečima, njegove pesme iz sedamdesetih i osamdesetih jednako atraktivne kao što su bile u vreme svog objavljivanja; da li su i dalje potresna pesnička hronika o vremenu u kome je istorija zamenila sve druge oblike društvenog postojanja?
Čitanje umnožava pitanja, ali sugeriše i neke odgovore. Knjige pesama Duška Novakovića oličavaju dragocen ukrštaj dve poetičke strategije, od kojih jedna sa nesvakidašnjom usredsređenošću govori o aktuelnoj savremenosti, dok je druga okrenuta osmišljavanju predočene stvarnosti, njenom preispitivanju, kao i relacioniranju sa mitom, kulturom, istorijom i književnom tradicijom. Novakovićev verizam nije jednostran, budući da ga „ u šumi stvarnosti ” ne sprečava da vidi kako pojedinačne prizore, tako i vidike koji se sasvim udaljavaju od socijalne stvarnosti. Pesnikov verizam nije samo čvrsto ukorenjen u prazninu stvarnosti, niti je prizemljen drastičnim prizorima egzistencije. Ova poezija održava vezu donjih i gornjih relacija, egzistencijalnih datosti i metafizičke zapitanosti.
Govoreći iz ovakve perspektive, pesme Duška Novakovića vrlo često tematizuju odnos jezika literature i jezika stvarnosti. Ako je velika tema ove poezije „ poremećeno vreme ” našeg postojanja, njen veliki izazov ogleda se u ispitivanju sposobnosti poezije da izrazi stvarnost. Govoreći o ispražnjenosti osećanja, pesma „ Crusta ” iz Novakovićeve knjige „ Smetenjakov crtež ” počinje stihovima koji govore o ispražnjenosti reči:
Pošto kroz izvesno vreme, zbog silnih objašnjenja
Reči počinju da vise kao trulo voće u opadanju.
Nešto slično kaže u jednom eseju o poeziji Čarls Simić:
Ako ne možemo da sagledamo kakav je svet zaista, onda je to zbog
naslaga mrtvih metafora koje su pesnici razbacali naokolo.
Stvarnost je običan stari poetski plakat koji se ljušti.
Stihovi Duška Novakovića razaraju zatečene mrtve metafore jednako kao što u ironičnoj intonaciji ili u intonaciji punoj energije i gneva i pobune demistifikuju karakter stvarnosti. U njima se slojevi stvarnosti nižu, nekada sa više žestine, nekada sa više melanholije, u čemu naročitu ulogu igra pesnikova sklonost da istovremeno pokazuje slojeve mita ili istorije i slojevitost jezika ove poezije. Taj jezik, u kome sugestivnost preteže nad racionalnim izricanjem, podrazumeva i urbani sleng, čitav niz neologizama, odlomke iz jezika ideologije, politike, društva, raznih profesija i iskustava savremenog života. Odnoseći se na ovakav način prema konkretnoj stvarnosti, Novaković se, zapravo, odlučuje na proširivanje prostora i jezika poezije. To jeste neizvestan teren, ali pesnik ovladava njime služeći se najboljom pesničkom tradicijom, mitskim aluzijama i tehnikom simbolizacije. Fragmenti svakodnevice bivaju tako prevedeni u simboličke izraze nepodnošljive, mučne stvarnosti. U jednoj Novakovićevoj pesmi pominje se reč mnemonikos. Značenje te reči – veština pamćenja uz pomoć asocijacija – odvodi nas u samo skladište asocijacija koje čitaočevo pamćenje čine postojanim i očišćenim od prolaznih detalja svakodnevice, iako se gornje prepliće sa donjim, mitske figure sa destruktivnim likovima iz svakodnevice, literarizujući tako stvarnost i uveravajući nas, još jednom, kako je Duško Novaković najvažniji pesnik egzistencijalne skepse u savremenoj srpskoj poeziji.
Нема коментара:
Постави коментар