Treći Trg u Noći muzeja

Najava 3. beogradskog festivala poezije i knjige,

čitanje poezije...

Galerija SKC
20-21h
16. maj

Vidimo se!

Intervjui sa Kazasesom

Njujork, u Kataloniji

Volim američke pisce, pesnike i muziku, ali sama ideja Amerike već me prati na svakom koraku, kaže gost Beograda, katalonski pesnik Enrik Kazases

Enrik Kazases (Foto D. Ćirkov)

Enrik Kazases (Barselona, 1951) živa je katalonska legenda i jedan od najznačajnijih katalonskih pesnika današnjice, a njegovi nastupi skoro da su mu dali oreol rok-zvezde. Veliki deo nove generacije pesnika priznaje Kazasesa kao svog učitelja koji je veoma uticao na njihovo poetsko izražavanje.

Kazases je ovih dana gost Beograda i Novog Sada, na Filološkom fakultetu održao je seminar o katalonskoj poeziji, a danas u podne, u Srpskom PEN centru, biće predstavljena specijalna sveska časopisa „Treći trg”, posvećena upravo katalonskoj književnosti, koju su priredili Jelena Petanović i Pau Bori. Ona se odnosi kako na modernu tako i na klasičnu katalonsku književnost, poeziju, prozu, dramu, aforizme i razgovore s najeminentnijim piscima katalonskog govornog područja. Prati je CD sa pesmama izvedenim uz muziku. U uvodu, koji je napisao Pau Bori, lektor katalonskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu, izložena je kratka istorija katalonske književnosti i jezika.

U razgovoru za naš list, Enrik Kazases kao prve uticaje na svoje stvaralaštvo navodi izvrsne pesme majke i bake, koje je slušao u detinjstvu, a zatim i poeziju provansalskih trubadura, srednjovekovnu poeziju, savremenu poeziju. To široko polje uticaja ima i svoje upečatljive razloge:

– Kada sam imao dvadeset godina, čitava književnost morala je da bude pisana na španskom. Katalonski je bio skoro zabranjen tako da sam se okrenuo francuskoj literaturi, Bodleru, velikim romanopiscima, nadrealistima, dadaistima. Rok muzika i Bob Dilan takođe inspirišu moje stvaralaštvo – objašnjava Kazases.

Kao pripadnik katalonske poetske scene, dodaje da je teško imenovati njene opšte odlike, ali smatra da je čak i katalonsko klasično pesništvo moguće odrediti kao blisko realnom životu, osećanjima i iskustvima, težnji da se opiše i dosegne raj na zemlji.

– Znao sam mladog katalonskog pesnika koji je odlično baratao jezikom, ali rekao sam mu: Kada ti se nešto zaista bude desilo bićeš izvrstan! – priča Kazases, podsećajući na mlade katalonske pesnike koji su puni energije i osećajnosti. – Vidim ljude koji imaju mozak i srce, poznaju jezik, sviđa mi se ono što rade i zanimljivo mi je da pratim njihov razvoj, primećuje.

O sopstvenom poetskom stvaralačkom putu kaže:

– Kao mlad pesnik mislio sam da mogu da pišem samo poeziju, ali pre nekoliko godina napisao sam dramu i jedan monolog za ženski lik. Ovi komadi izgledaju kao drame ali je njihova suština takođe i poetska. Pišući, ranije sam se često obraćao jednom prijatelju koji je, na žalost, umro. Danas mislim da poezija treba da dosegne i ljude koji nikada ne čitaju ili koji i ne znaju kako da čitaju, koji čak ne vole umetnost ili ne vole ništa. Antonin Arto, francuski pesnik, rekao je da piše za analfabete.

Pesnik nam priča kako živi u velikom gradu i misli kako se to može i osetiti u njegovoj poeziji. „Pišući, gledam napolje i radim za život, ne brinem za uspeh ili samospoznaju, mislim da neke stvari i treba da ostanu neosvešćene”, smatra.

„Amerika je u selu preko puta, / u bilo kojem malom katalonskom selu”, kaže Kazases u jednoj svojoj pesmi. Sada obrazlaže ovaj poetski stav:

– Da li ste bili u Njujorku? Ja nikada nisam bio. Volim što sam prvi put u Beogradu, živeo sam u Berlinu i Notingemu, ali Njujork je već u mom rodnom gradu, sve je tamo skoro „po američki”. Naravno, ako bih otišao u Ameriku video bih puno različitih stvari, ljudi su svuda ljudi; inače, volim američke pisce, pesnike i muziku, ali sama ideja Amerike već me prati na svakom koraku – smeje se Kazases, pa dodaje:

– Mislim da su savremena društva organizovana po potpuno pogrešnim principima. Naravno da se kritički odnosim prema kapitalizmu i takozvanoj demokratiji, ali ne želim ni da umrem ili eksplodiram od nezadovoljstva. Mišljenje jeste strogo kontrolisano medijima i politikom, do te mere da je stvorena uniformna svest. Ali, nije teško razbiti taj lanac jer svako ima mozak, i ima mogućnost da ga koristi.

Enrik Kazases za naš list još kaže:

– Nisam bundžija u duši ili po rođenju, prilično sam miroljubiv i čak stidljiv, obično ne vičem i ne pravim skandale, ali je sistem taj koji mi ne odgovara. Nisam ni optimista ni pesimista, samo se trudim da uputim pozitivnu poruku svetu, da vidim šta biva. Stvari će se i dalje menjati, moraće da se promene.

Marina Vulićević

[objavljeno u Politici 08/05/2009]

U stilu Puškina i Dilana

KATALONSKI pesnik Enrik Kazases (58) u mladosti nije mario za popularnost, ali ga je u zrelim godinama stigla slava. Veliki deo nove generacije katalonskih pesnika priznaje ga kao svog učitelja. Od kada je 1992. dobio jednu od najznačajnijih nagrada kritike za zbirku „Ta stvar“ (La Cosa Aljuella) dobio je sva ostala bitna priznanja za poeziju u svojoj zemlji.
Iako tvrdi da pesnici ne jure za popularnošću, već za sopstvenim putem, za njega kažu da u svim mestima u kojima se govori katalonski jezik postiže uspeh ravan pop i rok zvezdama. Na pitanje da li danas pesnici mogu da „zapale“ publiku i stanu rame uz rame sa umetnicima pop kulture, Kazases kaže:
- Da! Mislim da je moguće i bilo je primera u istoriji: Puškin, legendarni Žasin Verdage i Bob Dilan su pesnici koji su postali zvezde.
Njegove pesme nastale su u rasponu uticaja od srednjovekovne poezije do bit generacije i Boba Dilana, sa posebnim pečatom nadrealizma i dadaizma. Posle posete Novom Sadu, pesnik iz Barselone bio je u subotu gost Beograda i Udruženja građana Treći trg. Tom prilikom predstavio je u srpskom PEN centru specijalnu svesku časopisa „Treći trg“ posvećenu katalonskoj književnosti.
- Pišem na katalonskom i za mene je to univerzalni jezik. Kada pišem osećam kao da je to jezik prvog čoveka - kaže Kazases za naš list.
Prvu knjigu objavio je tek sa 40 godina, ali tvrdi da to nije hendikep za pesnika. Naprotiv.
- Vreme koje sam proveo van sveta izdavaštva dalo mi je prednost. Bio sam potpuno slobodan. Kada sam počeo da objavljujem i primam pozitivne kritike, uspeh me nije oduševio i zaslepeo, što bi se možda dogodilo da sam imao dvadeset godina.

B. Đorđević
(Objavljeno u Večernjim Novostima 09.05.2009.)

Moj Trg: Gostovanje pesnika Enrika Kazasesa i katalonska sveska Trećeg Trga

Treći Trg Vas poziva na
Gostovanje katalonskog pesnika Enrika Kazasesa u Beogradu i promociju specijalne sveske časopisa Treći Trg posvećene katalonskoj književnosti.


Program gostovanja:

Četvrtak, 7. maj 2009:
12h Susret sa piscima Srpskog književnog društva, Francuska 7

Petak, 8. maj 2009:
12h Konferencija za novinare, Srpski PEN centar, Terazije 29/II

21h Moj Trg - poezija katalonskog pesnika Enrika Kazasesa, muzika Toby Brundin (Velika Britanija),
španski bar Casa Garcia, Kraljevića Marka 19


Enrik Kazases (Barselona 1951) je živa katalonska legenda. Njegovi nastupi u svim mestima u kojima se govori katalonski jezik skoro da su mu dali oreol rok zvezde. Veliki deo nove generacije pesnika priznaje ga kao svog učitelja koji je veoma uticao na njihovo poetsko izražavanje. Njegove pesme nastale su pod različitim uticajima: od srednjevekovne poezije do bit generacije i Boba Dilana, ne zaboravljajući nadrealiste, naročito dadaizam. Dobitnik je svih bitnih priznanja za poeziju.

Sveska časopisa posvećena katalonskoj književnosti, kako modernoj tako i klasičnoj, a priređivači su Pau Bori i Jelena Petanović. Podeljena je na sedam delova posvećenih: poeziji, prozi, kratkoj prozi, drami, aforizmima i razgovorima s najeminentnijim piscima katalonskog govornog područja, a prati je CD sa pesama izvedenim uz muziku.. Uvod u Svesku u kome se izlaže kratka istorija katalonske književnosti i jezika ali i kulture uopšte napisao je Pau Bori, lektor katalonskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu.



AMERIKA

Amerika je u selu preko puta
u bilo kojem malom katalonskom selu
klinci gađaju cigane kamenjem
ljudi se mršte na strance
crnci su...crnci
siromašni se prave bogati
mladi prave pare
a na vazduhu poslednjih kućica
počinje raj
koji važi za sve

Tamo možeš da budeš sam ili u društvu
možeš da pečeš paprike i patlidžan
pevaju cvrčci
rase se prepliću
može da se plače
mogu da ti obučem čarape
ubraćemo,ubraćemo,ubraćemo
i narodi se mešaju zbog ljubavi.

Noću u baru individue čudne
pridošlice ni od kuda, koje ne znaju gde su
postavljaju svetski zakon koji se sad izmišlja
Amerikanci iz Santandera, iz Barselone
i Katalonci, Siuksi i oni iz Meksika
posedovaće drugu vrstu nafte
koja još uvek nema ime niti će ga ikada imati
iako mi ti, pastirice, uskraćuješ
sveti benzin

Amerika je selo preko puta
u Granoljersu, Ametlji, u Boržes Blankes
u Matarou, u Morelji, u Kadakesu
i u Montuiriju jedući čokoladu.


prevod: Jelena Petanović

Nagrada grada Beograda za 2008. za književnost Dušku Novakoviću

Uživamo u laži, kao žaba iz eksperimenta

Najmalignija je ona politička laž koju zagovara pozamašni deo srpske inteligencije a vezana je za teoriju o tlu i krvi - kaže pesnik Duško Novaković, dobitnik Nagrade grada Beograda

Duško Novaković
(Foto Željko Jovanović)

UMETNIK I VREME
Pesnik Duško Novaković dobitnik je Nagrade grada Beograda za književnost i prevodno stvaralaštvo za 2008. godinu, za knjigu pesama „Klupe nenagrađenih”, u izdanju „Trećeg trga” iz Beograda. U obrazloženju žirija, kojem je predsedavao Filip David, kaže se da Duško Novaković raznovrsnošću opusa i dubinom uvida već nekoliko decenija ide u red najznačajnijih i najprovokativnijih savremenih beogradskih pesnika. „Duh Beograda se u Novakovićevim stihovima ne objavljuje na direktan, već na iznijansiran i posredan način, kako po pravilu biva u pesničkim tekstovima visoke umetničke vrednosti... U svim do sada objavljenim knjigama Duško Novaković predstavlja se kao pesnik otvoren za sva iskušenja ovdašnje svakodnevice...”

Ništa ne može da Vam promakne od aktuelnih, pa ni od zastarelih događaja, koji doslovno i bodu oči. Vi to nazivate „povremenim uplitanjem uposlove stvarnosti”?

Iskreno govoreći, ova floskula je odgovor na Odnovu pesmu „Uvek u nevolji”, odnosno, čemu poezija kad njene oči, uši, jezik, nosnice samo primaju loše vesti, kad stari sistemi čekaju da budu srušeni, kad nema dovoljno sapuna i četaka za sve pojavne gadosti, kad se optužujuće rečenice lukavo pretvaraju u pravdajuće protivrečenice. Uzvik „Hanibal ante portas!” doveo me je do junaka koji između dve odluke bira onu koja ga čini slabim i taštim, a prividno pobednikom.

Hoćete da kažete da je laž koja nas okružuje već obesmislila stvarnostdo nestvarnog, tako da se može reći da govorite o nestvarnim događajima?

Obesmislila je i vodu i vazduh, a nekmoli istoriju. Svakako da vam je poznat sindrom kuvane žabe. Jadnica, stalno zadržava neku vrstu veselosti i dok je voda hladna, potom mlaka i dok ključa, raspada se veselo! Uživati u laži, kao žaba iz eksperimenta, sindrom je doba u kojem živimo. Posebno je opasna politička laž. Najmalignija je ona koju zagovara jedan pozamašni deo srpske inteligencije a vezana je za teoriju o tlu i krvi. Njeni eksponenti, bez obzira na evidentni krah takve politike, i dalje arbitriraju oko nje, ne samo kao slobodni strelci već i grupisani oko programskih opredelenja nekih političkih stranaka, desnog usmerenja. Vešto je fingiraju kao poslednju odbranu patriotizma, kao božanski zadatak svekolike srpske populacije. Posledično, ona uvek ide sa zapanjujućim brojem ubijenih i unesrećenih i velikim opsegom devastiranih areja, posebno ovde na Balkanu. Kao da smo postali sabirni logor lažljivaca neke visoko razvijene civilizacije. Čak se možemo, i to je smešno, baviti kulturom laži, kao kulturom maslina ili kukuruza, sticati doktorate laži, šta li sve ne...

Koje okolnosti su uslovile osnivanje Srpskog književnog društva, čiji ste sekretar, a koja mu uloga predstoji?

Pre svega intelektualna hrabrost i razvijenije osećanje za poštenje kad su u pitanju književne vrednosti. Zatim odbijanje da se bude deo izolacionističke politike i remetilački faktor u odnosu na neposredno okruženje. Društvo je odbacilo servilnost, podaništvo i mimikriju kao vrednosni sistem, tako prisutan u spratnom delu Francuske 7. Izvukli smo se iz jedne ustajale bare, a kako će biti dalje, pa valjda o tome treba malo zdušnije da misli i pomaže demokratska javnost Srbije. Rečeno u šali, ne možemo od orućih volova tražiti da naskaču na svaku kravu! Postoji prirodan umor stvaralaca od rada na svom delu, a pitanje ambijenta i njegove kakvoće jeste društvena klauzula. U svakom slučaju pravo na drugost, na književnu diverziju, postaje zaštitni znak Srpskog književnog društva.

Čitati Vaše pesme o Kosovu i Metohiji znači upoznati ogorčenost i sarkazam koji će retko koga poštedeti. S druge strane, kako se osećate kada kao pesnik gostujete tamo, kada srećete ljude o kojima pišete?

Kosovo je iz metafore unesrećenosti, porođene iz gluposti, eskaliralo u sramnu osionost nekih zapadnih država. Kad jednom duh zablude izađe iz boce, teško se vraća u nju. No, počujmo, „braću” Marks-Engels, koje danas nije uputno citirati, i to ijekavicom: „Dok u običnom životu svaki dućandžija znade odlično razlikovati ono što neko tvrdi da jest od onog što je ono stvarno, dotle naša istoriografija još nije došla do te trivijalne spoznaje. Ona vjeruje svakoj epohi na riječ, što ona sama o sebi kaže i što uobražava.”
Pitao sam neke pisce Albance sa Kosova, i to članove njihovog PEN-a, zašto ćute kad im se pred očima odvija jedan zastrašujući, falangistički atak na srpsko stanovništvo. Ćutali su. Koji to mir opstaje na teoriji o sudaranju prava, a ne na teoriji o praktičnom, humanom korišćenju prava. Opstaje samo privid mira. Kukavičluk od mira, a ne hrabrost od mira.

Svesni ste toga da živite u maloj zemlji, koja je takođe okružena malim zemljama, i tako „štedite” iluzije. Međutim, da li u pogledu uvreženih evropskih vrednosti zastupate određeni nihilizam, recimo u Vašoj pesmi „Pismo parlamentarcima iz Strazbura”?

Ne, naprotiv, to je interpolacija besa u samoironiju, što se veoma sporo ili nikako ne lišavamo vlastitih i tuđih predrasuda. Zašto nas Evropa identifikuje, još od Rebeke Vest, kao ljude sa kvarnim zubima, takoreći bezube, i kao zemlju užasnih toaleta. I toaleti su, nemojte mi zameriti na banalizaciji, elementarna dostignuća građanskog društva. Zar nisu često nazivana i mestima za „duboka, filozofsko razmišljanje”.

Čovek se ponekad iznervira kada čita Vašu poeziju. Da li je to legitimno?

Puno mi je čitalaca reklo isto to. Možda nesvesno preko poezije prenosim svoju vlastitu neurozu, ili je to rezultat jednog prihvaćenog pravila da poezija, ako već ume da koketira sa čitaocima, zašto ne bi mogla i da izaziva male, povremene nerede u njegovoj svesti. To je čini dramaturški živahnom.

Zbog čega bi trebalo makar i na kratko odsedeti u klupama

nenagrađenih...

...učenika? Pa i zbog svih tih želja, nadanja i posebnog gospodstva koju mladost ima u trenutku prihvatanju ideala i vizija, stvarajući u biću veoma važnu emotivnu kariku koje će uticati da neko, kasnije, bude altruista, ili se zakopča u oklop egoizma.

Često ste menjali sredine, prilagođavali se različitim jezicima. Kako je to uticalo na Vašu poeziju?

Moj egzistencijalni trougao bili su Crna Gora, Srbija i Makedonija. Nisam bio oficirsko dete nego dete razvedenih roditelja. Na tu, nikad apsolviranu traumu, pridodavala se i trauma oko jezika i pripadnosti. U Makedoniji sam bio Srbin, u Crnoj Gori Makedonac, ponekad i pogrdno Maćedonac, a u Srbiji i Crnogorac i Makedonac i, naravno, Srbin – jezička trobojka kojoj je, raspadom bivše Jugoslavije, pretila opasnost da postane krpa!

Koliko je Vaša majka, legendarna Ksenija Cicvarić, uticala na Vaš poetski glas?

U bolnoj tački mog pesničkog diskursa stoji moja majka, i peva, a ja sam onaj koji je skrušeno sluša i što više bivam stariji to mi se više čini da je njena pesma šifra s kojom lakše mogu da podnesem tegobe svoje i sveta oko sebe. Bila mi je, nedovoljno, majka, ali dovoljno što sam uz nju naučio setno da pevam i sa ushićenjem upirem nebo prema Leopardijevom mesecu.

Ljubav je Vaša tema, mada potisnuta naizgled, međutim, ni ona nije za Vas jednostavna?

Nisam „siromašan” u ljubavnim pesmama. Išao sam po toj žici čas visoko kao Eros, čas nisko kao Tanatos. Na putu sam da završim obimniju knjigu ljubavne poezije sa naslovom „Ljubavne i smrtne za svaki dan”, spontano se priključujući Česlavu Milošu u tvrdnji da je ljubav jedno od poslednjih čuda koje još traje na zemlji.

Kažu da ljudi dobijaju sve osim onog što potajno žele. Ima li nečeg što želite, a za šta sme da se zna, ili nečeg za čime žalite?

Želeo sam da i ja sagradim kolibu na jezeru Inisfri, gde bi povremeno dolazila italijanska glumica Silvana Mangano, a žalim što se nikad u mojim rukama neće naći magični štapić, utešen da to može da bude obično pero.

-----------------------------------------------------------

Mezimac ruskog egzila

Za razmišljanje je podsticajna Vaša pesma o „Mezimcu ruskog egzila”,koji je „neizbežno povezan sa statistikom svežih grobova u pretumbanojzemlji”. Šta inače mislite o fenomenu praštanja i zaborava?

U JAT-u, gde sam radio skoro tri decenije, i bio izbačen s posla najpre kao pripadnik Koalicije šetača, pa vraćen, pa ponovo izbačen od mojih demokrata, kao tehnološki višak, radio je i jedan vrhunski inženjer elektroničar, koji nije mogao nikako da bude ono što jeste, u imenu, prezimenu i zvanju, nego je uvek bio sin Pere Pileta. Tako će i Marko Milošević uvek biti sin bračnog para koji nijednom rečju niti postupkom nije stavio roditeljima do znanja da bejzbol palice i šipke i brojna ubistva ne mogu da budu metod za promenu mišljenja, posebno kad je o kritičnoj masi reč. Izostao je kod ovog, tada mlađeg čoveka, trenutak pobune.Da se pobunio, imali bismo ime dostojno uzvišene, grčke drame. Uvek sam sepitao: ako praštamo, a ne zaboravljamo, znači li to da ćemo se, u datomtrenutku, svetiti. Misteriozno je sve to: patnja, bol, grizodušje, a u središtu je Lajbnicov bog koji je stvorio svet sa svim zlom u njemu, mada je, tvrdi Lajbnic, Bog apsolutno dobar.

Marina Vulićević

[objavljeno u Politici: 18/04/2009]

Dodatne informacije o nagrađenima na ovom linku.

Pau Vadell / Pau Vadelj - Poesia/Poezija

Pau Vadelj (Kalonđe, Majorka, 1984): Istoričar. Autor sedam zbirki poezije. Dobitnik nekoliko značajnih nagrada za poeziju.

El silenci dels cossos

M’ha arribat el silenci

a les mans.

I sé això

no perquè ho diguin els contes,

ni perquè les princeses dels romanços

llancin calàpets a l’aigua tèbia amb tendresa.

Ho sé perquè visc

com un botxí

en massa nits d’horabaixa.

I la roent llengua

sols es cobreix

amb la meva saliva agra.

Cant l’agònic salm del sexe

i escolt l’ombra per si em crida.

(Sadoll de seny, Editorial El Tall, 2009)

Temps d’incertesa

M’esgarres la carn de l’os

i no queda llenca per xuclar.

Les magnituds del teu xai

ja no són aquella carnassa

que un dia ens atipava.

Ara ja som carn greixosa

i pútrida, ràbia supurada

d’escarràs capolat en carnisseria.

Som els adobats pèls de resclosa

i fems de supermercat.

Som amor per sempre.

(Temple, Premi Miquel Àngel Riera 2009)

---

Nemuštost tela

U ruke mi dopre

muk.

I znam to

ne zato što tako u pričama zbore,

ni zato što princeze iz bajki

sa nežnošću eto bacaju žabe u mlake ustajale vode.

Znam jer živim

poput dželata

noći i noći u nenoćne sate.

I užareni jezik moj

samo oblaže

gorka mi pljuvačka.

Poje agonijski psalm seksa

i osluškuje čak i senku u očekivanju njenog zova.

Neizvesna vremena

Kidaš mi kost od mesa

pa ne ostaje ni za zub.

Jagnje tvoje svim bićem svojim

više nije onaj mamac privlačni

koji nas je nekoć sitio.

Sada meso nam je sama mast

i trulež, .

vrišteći bes kojim se kasapimo.

Razmekšala smo koža, bez izlaza

i otpad iz supermarketa.

Ljubav smo za svagda.

Prevod: Siniša Zdravković, Nevena Vilimović, Danijela Zdravković, Sava Jakšić, Marko Veljović

Pau Sanchis / Pau Sančis - Poesia/Poezija

Pau Sančis (La Pobla de Farnals, Valensija, 1978). Pesnik i prevodilac. Lektor katalonskog jezika na univerzitetu u Zadru. Specijalista za katalonsku poeziju iz Valensije.



T’espere sol, mentre el rellotge inflat
d’un bar cançó, narra els minuts de vi,
ballant el temps, dansa desesperada.
El dia fosc, el cant es va morint.

Selva frondosa de minuts avars,
desesperat odi del temps. Bolero.
Paret minut, bar minut, vi minut.
El dia llarg, camí d’espais deserts.

T’espere sol. Obert camp de batalla.
M’envolta el temps, rellotge vanitós.
Lluitem. Espere l’oasi sens busques

i sense sol. Espere els ulls de llum
que entre la gent, enderroquen el temps,
esguard immens d’ulls intemporals.

De Tríptic d'un carrer




Natalici

A les cuixes de Monica Bellucci

Va complir vint anys com qui compra pa
i en rosega el crostó camí de casa,
perquè sap que en poc temps s’assecarà.
Va fer vint anys un dia de ponent,
d’aquell ponent que asseca el pa i els cossos
que ixen del mar arrebossats de sorra.

Va complir vint anys abrusada i sola,
recolzada al bancalet de sa casa.
I va pensar, quan tenia vint anys,
que ja s’escapaven cap a la mar
tots els matins de la vida cuitats,
per por d’escaldar-se davant de casa.

Va deixar el refresc damunt la taula:
volia ser, dalt de la bicicleta,
com aquelles actrius italianes
de les pellícules de Tornatore.
Va fer vint anys i va anar a la platja
i va nadar fins que es va fer de nit
per por que se li abrusés la vintena
com un crostó de pa sota el ponent.

Publicat a Joves poetes catalans i al blog





BLUES DEL VAPORETTO

El foc oblic de nit, quan l’horitzó
de pam i mig es tanca sobre el rogle,
rebla la veu amb el vent de l’harmònica.

S’infla el velam d’un blues blanc com la nit,
per un no-res avança la cançó
d’aquest vaixell. Fantasma de llacuna.

S’ou un lament de motors o d’harmònica.
S’ou un lament de motors o d’harmònica.
S’ou un lament de motors o d’harmònica.

Per un no-res avança la cançó
d’un mariner, pescador clandestí
de blanques nits, de núvols emmarats.

El blanc trencat pel foc, quan l’horitzó
s’eixampla llas, s’enfuig cap a Dalmàcia,
platja d’enfront. Fantasma de la mar.

S’ou un lament de motors o d’harmònica.
S’ou un lament de motors o d’harmònica.
S’ou un lament de motors o d’harmònica.


De Tríptic d'un carrer (també està publicat al blog amb la traducció al croat)



---

Čekam te sam dok napeti sat

iz jednog bara-pesme priča tren vina,

dok vreme igra beznadežni ples.

Tmuran je dan, pesma je umirala.

Prolistala prašuma škrtih minuta,

jadna mržnja prema vremenu. Bolero.

Zid je minut, bar je minut, vino minut.

Dug dan, put sasvim napuštenih prostora.

Čekam te sam. Otvoreno bojno polje.

Obujmljuje me vreme, taj sujetni sat.

Borba je. Čekam oazu bez kazaljki.

i bez Sunca. Čekam te oči svetlosti

koje među ljudima ruše to vreme.

nedokučiv gled vanvremenskih očiju.

Iz: Triptih jedne ulice

Rođendan

/za noge Monike Beluči/

Navršila je dvadeset godina, prosto, kao kad kupuje hleb

I gricka koricu na putu do kuće,

Jer zna da će se vrlo brzo osušiti.

Napunila je dvadest godina, jednog dana, sa južnim vetrom,

Onim koji suši hleb i tela

koja izlaze iz mora prekrivena peskom.

Navršila je dvadeset gomina, vrela i sama,

Stojeći na tremu svoje kuće.

I mislila je, kad je imala dvadeset godina.

Da su joj već užurbano pobegla ka moru

Sva jutra života

Iz straha da će se opeći spred kuće.

Ostavila je sok na stolu

Želela je da bude, na biciklu

Kao one italijanske glumice

Iz Tornatoreovih filmova.

Napunila je dvadeset godina i otišla na plažu

I plivala dok ne padne mrak

Iz straha da je ne izgore dvadesete

Kao koricu hleba južni vetar.

Prevod: Branislav Prelević, Mina Suknović, Maja Rajić, Anja Bašić, Tatjana Božović

VAPORETO BLUES

Nakošena noćna vatra, dok se obzor
ni prst dubok sklapa nad krugom oko nje
ispunja glas dahom usne harmonike.

Jedra se pune bluesom bijelim kao noć
usred jednog ništa promiče pjesma
ovoga broda. Utvara u laguni.

Čuješ plač stroja ili usne harmonike.
Čuješ plač stroja ili usne harmonike.
Čuješ plač stroja ili usne harmonike.

Usred jednog ništa promiče pjesma
mornara, ribara što potajno lovi
bijele noći, razmažene oblake.

Vatrom slomljena bjelina, kad se obzor
trudan raširi, bježi u Dalmaciju,
plažu preko puta. Utvara na moru.

Čuješ plač stroja ili usne harmonike.
Čuješ plač stroja ili usne harmonike.
Čuješ plač stroja ili usne harmonike.


prevod: Nikola Vuletić i Ivana Lončar

Joan Tomàs Martínez / Žuan Tomas Martines - Poesia/Poezija

Žuan Tomas Martines (Palma de Majorka, 1984): Istoričar. Član pozorišne trupe Corcada Teatre. Saradnik je mnogih časopisa za književnost. Njegova poslednja zbirka pesama nagrađena je prestižnom nagradom za poeziju.

Just bada al foc els somnis rasos,

deixa cants braus i llivanyes al vent.

Reitera en mi, lluny, l’enigma clos.

Fes-me balma, cau, lloriguera.

(Proètica dels plaers, inèdit)

Saber-nos rèptils o amfibis,

tornant un cop més del líquid al sòlid,

alternativament xops, eixuts,

indefinits, sols i infectes.

(Proètica dels plaers, inèdit)

Amb franquesa, just ara sé,

eixuts, de cop, els pous de les certeses,

que l’existència no ha estat un dret:

era un deure insostenible.

(Proètica dels plaers, inèdit)

Mare d'aresta m'estreny
contra el tors dur de la biga.
Mon cos fred viu fora seny
i un joc de mans que emmetzina
m'astora mentre m'empeny
vers l'onada que m'agita.

Sóc jo, lluny, fitant l'avenc
i l'esguard de la ferida.

(Els Jorns, Edicions del Salobre, 2008, Premi Miquel Costa i Llobera per a poetes inèdits)

---

Prepoznajmo se, reptili ili vodozemci,

svakim dahom više od fluidnosti ka čvrstini,

ili natopljeni ili suvi,

neodređeni, usamljeni i zaraženi.

(Pro-etika zadovoljstva, neobjavljeno)

Iskreno, sada znam,

najednom su iscrpljeni bunari izvesnog,

da postojanje nije bilo datost

već moranje neizdrživo.

(Pro-etika zadovoljstva, neobjavljeno)

Obavija me rub planinskog venca,

i steže povijeno telo.

Moj hladni torzo, živi izvan smisla

i nošen opojnom igrom, koja me vuče talasima,

osećam nemir.

Negde daleko sam,

na ivici ponora

ranjenog lika.

(Dani)

Prevod: Olga Sabo i Milica Godjevac, Maja Medović, Bora Vezmar