среда, 16. април 2008.

mojtrg - tri pesme Petra Matovića



Tri pesme Petra Matovića iz rukopisa Koferi Džima Džarmuša:


KOFERI DŽIMA DŽARMUŠA


Vidim sebe kao putnicu, sa crvenim koferima
u crno-belom filmu, govorila je postarija devojka
koja već decenijama ne izlazi iz svog stana.

Moje lice biva uznemireno peškirima motelske higijene,
gnojne bubuljice pojave se baš u prepunim kupeima
kad se ne bih libila biti plen mladih jastrebova.

Osluškujem melodiju njene naracije sedeći spram okna
koje osmatra napuštenu železničku stanicu preko puta:
Vagoni izvaljeni poput gmizavaca kraj mrtvih koloseka.

Gaseći žar-pticu ronhila u boci julskog piva, u trenu
setim se, a ni sam ne znajući što, kafanske floskule:
do prestanka nevinosti, žene su doista genijalna bića .



PISMO
(delimično po Remarku)


Početak je aprila, a zima još uvek traje
u ovim krajevima – mestimični pokreti snega,
ciklus zavičajnih ptica sveden na meru strehe.

Neće dugo trajati ova hladnoća, govorim
kvartalnom nadom. Ekskurzija vedrine,
to nebo kao da je preneseno iz nekog drugog doba,
iz Lisabonske priče, iz onog kadra
kad nikako da padne odluka – sivilo,
ili plavet.

Juče, u povratku s posla, onaj naš breg
bio je opsednut svetlošću,
Ma, perverzija od sunca, kako ti bi rekla,
a ista ona suhomrazica koju prepoznajem
u Hajdelbergu iz tvog mejla.

Ovde led svetluca i bez mesečine, povremeno
čujem novembar i njegovo lišće. Kad zašušti,
pomisliš da ti se sudbina primiče.

Održava me osećanje privremenosti. Još uvek te volim.



ŽUDEĆI ZA ŽENSKIM PISMOM


Pokušavam napisati pesmu kojom bi bila zadovoljna.
Leži u krevetu u tiho osvetlanoj sobi i ja je posmatram
U polusenkama koje menjaju položaj u skladu sa nadimanjem zavese.

Mislim o rečima koje moraju biti oble i meke, lakše od hleba,
A punije od sapunskih mehura da se ne bi raspršile u trenu.
Jezik bi po njima trebalo bešumno da klizi.
Kao kad siđem niz blagu padinu asfalta lerom.

U ovom času voleo bih imati snagu ženskog pisma.
Čujem žlezde kako pulsiraju duboko skrivene u unutrašnjosti njenog tela.

Ona i ja imamo jednog anđela (ona govori anžela), ovisnika emocije.
U ovoj tišini ona sluša moj krvotok koji ubrzava strujanje da bi napisao pesmu.
I to sve u snu.

1 коментар:

Краљ Пајаца је рекао...

Dobrodosli u BLOGOSFERU!