mojtrg - tri pesme Ane Ristović

Tri pesme Ane Ristović iz knjige Oko nule:

TEMPI PASSATI

(strah od 33-e)

U razgovorima će biti sve više budućnosti,

a sve manje vremena. Padaće sve same

sugestije za lakše, ali ne i za bolje.

A ulazeći, svakodnevno, u svoj stan,

ulazićeš sve više u spomenar. Ovde

one cipele. Promenjeni su samo đonovi.

A đon, čak i kada je bivši, pamti ulice.

Ako ne pamti đon, pamti jezik cipele.

Danas nešto pričljiviji od tebe. Kao i pertla...

Ali, i pertle se prodaju u paru.

Tamo gumeni dušek čija punoća

zavisi od dubine tvog daha.

I je li to vazduh, od prošlog leta,

čega u njemu malo ima. Ili uzdah.

Onde konopac za sušenje veša.

Čak i on, razapet, danas stoji

pred tobom kao naplatna rampa.

Ako ništa drugo, stvari te pamte:

na fotografijama za ličnu kartu

već ličiš na ubicu mekog srca.

Zajedno sa pogledom,

oštre se i crte lica.

I samo tuđe naklonosti

dodaju sfumato.

A ulazeći, svakodnevno, u svoj stan,

ulazićeš sve više u spomenar. Možda

i u herbarijum: biti detelina, sa četiri lista,

nečija, želećeš sve češće. Duže.

Makar i presovana.

Sa četiri lista,

u suvom nagoveštaju.

Tako je meko u kravljoj gubici,

pravovremena plodnost zemljišta

ionako spada u tempi passati.

TOLIKO SVETLOSTI

(strah od proleća)

Kada si se probudio, iznenadne i nedozvane

radosti života u vazduhu bilo je već toliko,

da ti se učinilo da je tvoje lice, prekriveno

suncem, kraljevska posmrtna maska.

Sve što si video, izašavši napolje, pružalo

je svoju raspričanu vedrinu do u nedogled:

mreškalo se, treperilo, ćućorilo,

prhutalo, komešalo, brborilo,

strugalo nožicama,

pulsiralo milionima srca,

samo je tišina

dolazila iz nečije dubine,

i učinilo ti se, da baš iz tebe.

A tek šetnja kraj reke u predvečerje!

Bilo je to kao da dugu, nepodnošljivo

dugu noć, tek razvedeni samac

provodi u spavaćoj sobi

sa zaljubljenim parom.

I do zore zuri u njene soknice,

poput dve meke mačje šape

prebačene preko naslona stolice.

I pita se, satima, da li su stvarno tako bele,

čime li ih samo pere, ili je to od mesečine.

A na stopala ne pomišlja,

ni u kratkom snu.

Na pomoćnom ležaju.

STVAR

(strah od kompjutera)

Ona zrači. Vidi te tamo

gde samog sebe još nisi.

I ono što propustiš pamti.

Donese ti pod nos, nežno,

na pinceti. Tako neprimetno.

I, gle, odjednom, ceo tovar.

Pismo ljubavnici, šefu i prijatelju

svodi se na isto. Pišeš sve češće,

a najviše te je u zarezima,

ako ih uopšte ima.

Što više pišeš, to je veći

strah da se sa nekim sretneš.

A već si opisao sve delove tela.

Već govorio volim te.

Tvoje lice se ogleda u ekranu

i izgleda kao na rendgenskom snimku.

Sve same kosti.

U njima rastu majušna deca

veličine fosfornog zrnca, koje

naravno, kao i pelene, svetli.

Deca što ne znaju za bolje.

I već miriše na sumpor.