Dušan Savić, Bečki točak - novi roman u biblioteci Desant

СКД И ТРЕЋИ ТРГ

ОРГАНИЗУЈУ КОНФЕРЕНЦИЈУ ЗА НОВИНАРЕ

ПОВОДОМ ИЗЛАСКА КЊИГЕ

БЕЧКИ ТОЧАК

ДУШАНА САВИЋА

УЧЕСТВУЈУ:

ЉИЉАНА ШОП

ДЕЈАН МАТИЋ

ДУШКО НОВАКОВИЋ

МИЛАН ДОБРИЧИЋ

И

АУТОР

ПЕТАК, 19. 06. 2009. У 12:00 ЧАСОВА
ФРАНЦУСКА 7, БЕОГРАД

Dušan Savić, rođen 1952. u Banja Luci, Bosna i Hercegovina, odrastao u Zagrebu, Hrvatska, živi u Austriji od 1992. Želeo je studirati glumu, što mu nakon dva uža izbora nije pošlo za rukom, pa je svoja htenja i nadahnuća zamenio profesijom iza kamere. Bavio se filmom u svim mogućim sektorima, kao organizator, producent, asi-stent i pomoćnik režije. Duži niz godina bio je stalni saradnik i pratilac značajnog laureata sedme umetnosti Lordana Zafranovića. Početkom devedesetih, nakon raspada Jugoslavije, odlazi u Beč, gde radi kao stručni nastavnik i pedagog u popodnevnoj nastavi u bečkim redovnim školama, savetovalištu za strance, Narodnom univerzitetu (VHS), da bi krajem veka, doživevši teški saobraćajnu nesreću, stupio u invalidsku penziju. Višak vremena pretvara u kreativnu igru, bavi se vajarstvom (autodidakt) i svoje inspiracije pretače u interesantne skulpture. Imao je nekoliko uspešnih izložbi u zemlji i inostranstvu, a najznačajnija mu je bila u rodnom mestu, decembra 2002, koju je sponzorisala Sekcija austrijske vlade za kulturu KUNST.
Piše poeziju i prozu. Objavljene su mu pesme dvojezično u Anthologie der Migration aus Südosteuropa, den Balkanländern 2005. izdavača „EYE Verlag“, Landeck, Tirol, Austrija, zbirka pesama Kamenje govori, 2006, izdavača Svetulka 44, Sofija, Bugarska, Fenster der Seele, 2008, u izdanju Zadužbine „Petar Kočić“, Banja Luka – Beograd, Neu österreichischen Lyrik und kein Wort Deutsch izdavača Haymonverlag Innsbruck, Austrija, i u zborniku pesama Rudnička vrela 2008, iz Gornjeg Milanovca, Srbija. Izdavač „Nezavisne Novine“, Banja Luka, objavio mu je 2007. kratke priče SEDLO – Banja Luka iz kofera uspomena.
Živi i stvara u Beču.

Ljiljana ŠOP

U POTRAZI ZA IDENTITETOM

Famozne devedesete prošlog veka, sada kada je vremenska i svaka druga distanca obezbeđena, na različite načine ostavljaju traga u ex Yu prozi, pa i srpskoj, što je sasvim prirodno, ali je i psihološki opterećujuće i moralno obavezujuće, jer književnost još jednom u svojoj istoriji preuzima na sebe da osvetli vetrometinu i pojedinačne drame, ratne i izbegličke košmare i tragedije, pre nego što je istorija rasvetlila uzroke i posledice, osudila zločince i prebrojala žrtve.

Uz već postojeća književna imena javljaju se nova koja pripovedanjem o devedesetim na različite načine i sa različitih strana učestvuju u sklapanju mozaika, idući tragom individualnih ljudskih sudbina koje su nasilno ili vlastitim izborom zauvek promenjene. Jedno takvo novo ime jeste i Dušan Savić, čiji roman „Bečki točak“ složenom i dinamičnom pričom prati glavnog junaka, profesora književnosti Nikolu Mirića, koji na samom početku raspada bivše Jugoslavije, osećajući se ugroženim u Hrvatskoj kao Srbin, odlazi bez nekog posebnog plana i priprema u Beč, s jednim koferom i nevelikom ušteđevinom. Savić se ne želi baviti istorijom, politikom, ideologijom, balkanskom dramom, i zaista ništa od toga nije u prvom planu njegovog pripovedanja, ali iz nekog drugog ili trećeg plana neprekidno iskrsavaju činjenice, sećanja, traume, situacije koje svedoče o generacijama nesrećnika kojima su ratovi i ideologije uništavali živote tako da ih ni mirnodopski intervali nisu mogli popraviti i zalečiti.

Unutrašnja tenzija Savićevog romana odvija se upravo na planu kontrasta između energije, strasti, iskrenosti, životnog optimizma većine njegovih junaka i istorijskih, društvenih, političkih okolnosti koje kao da su se urotile upravo protiv časnih, običnih, malih ljudi koji bi da prožive jednostavne živote oplemenjene ljubavlju, radom, prijateljstvom, toplinom doma i porodice. Jednim svojim tokom „Bečki točak“ je i priča o ljubavi između Nikole i mlade Bečlijke Erike Huber, ljubavi koja uprkos obostranoj privlačnosti, razumevanju i želji da započnu nov, zajednički život, ostaje neostvaren san koliko usled razlika u mentalitetu, vaspitanju i drugačijim životnim iskustvima i prioritetima, toliko i zbog objektivnih okolnosti koje naprosto ne pogoduju srećnim završecima.

Pre poznanstva između Erike i Nikole, Savić vešto komponuje dve paralelne priče koje se filmično pretapaju iz jedne u drugu. Eriku zatičemo samu nakon bakine smrti i prekida dugogodišnje pogrešne ljubavne veze, a Nikolu u grčevitoj borbi za opstanak u novoj sredini, prevarenog od zemljaka koji mu je izmamio ušteđevinu i nestao, ogorčenog zbog raskida braka za koji je sve do zveckanja oružjem mislio da je skladan jer nije pridavao važnost nacionalnim i verskim razlikama. Saviću je važno psihološko nijansiranje likova na večnoj granici između željenog i mogućeg, snova i realnosti. Dvoje osetljivih, ranjenih i neostvarenih ljudi izuzetno se slagalo u svojim maštanjima o sreći, ali u realnosti za njih nije bilo pravo vreme niti su imali snage da odaberu jedno mesto za zajedničku budućnost.

Unutar osnovnog romansijerskog toka Dušan Savić uspešno smešta još jednu priču u priči, a ona savršeno povezuje dva rata ( Drugi svetski i onaj iz devedesetih) govoreći o kontinuitetu višegeneracijske patnje kao usuda tla i istorije. U žanru trilera, glavni junak svoje bečke dane posvećuje i potrazi za likom sa fotografije koju je našao u roditeljskoj kući posle majčine smrti, da bi nakon mnoštva peripetija saznao da je na slici njegov polubrat. Tako se dve izbegličke tuge u Beču, u razmaku od pola veka, vezuju u jedan mučan porodični čvor koji majka nije uspela da razreši za života, ali ga je bez svoje krivice prenela na sinove. Braća se ne sreću jer stariji umire u Americi, a Nikola odbija nasledstvo pošto saznaje da je bogati brat pomagao nabavku oružja u ratu koji je njega oterao iz rodne kuće.

Ne volim da prepričavam romane, ali Dušan Savić je na neveliki broj stranica smestio toliko priča, sudbina, likova, prostora, vremena, da se bez minimalnog „prepričavanja“ ne bi moglo razumeti u kojim se sve pravcima i s kojim piščevim motivima grana njegovo u suštini složeno a u praksi neverovatno jednostavno pripovedanje. Ne događa se često da nečiji romansijerski prvenac prospe pred čitaoca toliko zbivanja i njihovih aktera, toliko različitih ambijenata i atmosfera, toliko živopisnih epizodista ( Nikolina tašta i supruga, Erikina baka i njena stara prijateljica, Nikolin bečki prijatelj Lacika i ostali iz perioda kafanskog muziciranja da bi se preživelo, prevarant Ivan, groteskni advokat...), toliko poverenja u ljude i sumnji u sve(t), toliko tuge i humora, toliko prirode i urbaniteta, toliko iskrenosti i diskretnosti, emocija i promišljanja, istovremene veštine i neiskustva u onome što nazivamo spisateljskom radionicom. Kada govorim o veštini mislim na elementarno umeće iskrenog i zanimljivog pripovedanja, a kada govorim o neiskustvu mislim na intuitivno pronalaženje kompozicionih rešenja koja se ne doživljavaju kao rutinska konstrukcija već kao originalna borba autora sa velikom količinom građe koju je odlučio sažeti na nevelik romansijerski prostor.

„Bečki točak“ jeste i roman o još jednom velikom talasu izbeglica koji je devedesetih zapljusnuo Evropu i svet. Dovoljno je bilo preći najbliže okolne granice pa se naći u drugom svetu koji, i kada nije bio gostoljubiv ili ravnodušan svojim mirom i uređenošću pruža šanse za nove životne početke. Objektivan prema vrlinama i manama novog boravišta, glavni junak svesrdno traži sebe u starinskoj lepoti carske Viene, ne napuštajući svoj san o povratku u „pitomu“ Istru kamo će nakratko dovesti i Eriku da sagrade dom. Zanimljivo je, međutim, videti današnje razloge zbog kojih se Mirićeva ljubavna priča u suštini ne razlikuje od Lazarevićeve „Švabice“. Razapetost između sna o konačnom begu i konačnom povratku, neizbežna za većinu egzilanata, postavljena je kao pitanje bez odgovora, jer dramu identiteta i egzistencije svako mora rešiti za sebe.

Simboličnom slikom na kraju romana, u kojoj kažiprst glavnog junaka ostaje ukočen nadomak dugmetu zvona na interfonu njujorške zgrade u kojoj ga očekuje bratovljev advokat, autor romana efektno kazuje istinu: život pojedinca neretko je stvar izbora na raskršću. Zbir takvih izbora čini na kraju ono što nazivamo sudbinom.