Intervjui sa Kazasesom

Njujork, u Kataloniji

Volim američke pisce, pesnike i muziku, ali sama ideja Amerike već me prati na svakom koraku, kaže gost Beograda, katalonski pesnik Enrik Kazases

Enrik Kazases (Foto D. Ćirkov)

Enrik Kazases (Barselona, 1951) živa je katalonska legenda i jedan od najznačajnijih katalonskih pesnika današnjice, a njegovi nastupi skoro da su mu dali oreol rok-zvezde. Veliki deo nove generacije pesnika priznaje Kazasesa kao svog učitelja koji je veoma uticao na njihovo poetsko izražavanje.

Kazases je ovih dana gost Beograda i Novog Sada, na Filološkom fakultetu održao je seminar o katalonskoj poeziji, a danas u podne, u Srpskom PEN centru, biće predstavljena specijalna sveska časopisa „Treći trg”, posvećena upravo katalonskoj književnosti, koju su priredili Jelena Petanović i Pau Bori. Ona se odnosi kako na modernu tako i na klasičnu katalonsku književnost, poeziju, prozu, dramu, aforizme i razgovore s najeminentnijim piscima katalonskog govornog područja. Prati je CD sa pesmama izvedenim uz muziku. U uvodu, koji je napisao Pau Bori, lektor katalonskog jezika na Filološkom fakultetu u Beogradu, izložena je kratka istorija katalonske književnosti i jezika.

U razgovoru za naš list, Enrik Kazases kao prve uticaje na svoje stvaralaštvo navodi izvrsne pesme majke i bake, koje je slušao u detinjstvu, a zatim i poeziju provansalskih trubadura, srednjovekovnu poeziju, savremenu poeziju. To široko polje uticaja ima i svoje upečatljive razloge:

– Kada sam imao dvadeset godina, čitava književnost morala je da bude pisana na španskom. Katalonski je bio skoro zabranjen tako da sam se okrenuo francuskoj literaturi, Bodleru, velikim romanopiscima, nadrealistima, dadaistima. Rok muzika i Bob Dilan takođe inspirišu moje stvaralaštvo – objašnjava Kazases.

Kao pripadnik katalonske poetske scene, dodaje da je teško imenovati njene opšte odlike, ali smatra da je čak i katalonsko klasično pesništvo moguće odrediti kao blisko realnom životu, osećanjima i iskustvima, težnji da se opiše i dosegne raj na zemlji.

– Znao sam mladog katalonskog pesnika koji je odlično baratao jezikom, ali rekao sam mu: Kada ti se nešto zaista bude desilo bićeš izvrstan! – priča Kazases, podsećajući na mlade katalonske pesnike koji su puni energije i osećajnosti. – Vidim ljude koji imaju mozak i srce, poznaju jezik, sviđa mi se ono što rade i zanimljivo mi je da pratim njihov razvoj, primećuje.

O sopstvenom poetskom stvaralačkom putu kaže:

– Kao mlad pesnik mislio sam da mogu da pišem samo poeziju, ali pre nekoliko godina napisao sam dramu i jedan monolog za ženski lik. Ovi komadi izgledaju kao drame ali je njihova suština takođe i poetska. Pišući, ranije sam se često obraćao jednom prijatelju koji je, na žalost, umro. Danas mislim da poezija treba da dosegne i ljude koji nikada ne čitaju ili koji i ne znaju kako da čitaju, koji čak ne vole umetnost ili ne vole ništa. Antonin Arto, francuski pesnik, rekao je da piše za analfabete.

Pesnik nam priča kako živi u velikom gradu i misli kako se to može i osetiti u njegovoj poeziji. „Pišući, gledam napolje i radim za život, ne brinem za uspeh ili samospoznaju, mislim da neke stvari i treba da ostanu neosvešćene”, smatra.

„Amerika je u selu preko puta, / u bilo kojem malom katalonskom selu”, kaže Kazases u jednoj svojoj pesmi. Sada obrazlaže ovaj poetski stav:

– Da li ste bili u Njujorku? Ja nikada nisam bio. Volim što sam prvi put u Beogradu, živeo sam u Berlinu i Notingemu, ali Njujork je već u mom rodnom gradu, sve je tamo skoro „po američki”. Naravno, ako bih otišao u Ameriku video bih puno različitih stvari, ljudi su svuda ljudi; inače, volim američke pisce, pesnike i muziku, ali sama ideja Amerike već me prati na svakom koraku – smeje se Kazases, pa dodaje:

– Mislim da su savremena društva organizovana po potpuno pogrešnim principima. Naravno da se kritički odnosim prema kapitalizmu i takozvanoj demokratiji, ali ne želim ni da umrem ili eksplodiram od nezadovoljstva. Mišljenje jeste strogo kontrolisano medijima i politikom, do te mere da je stvorena uniformna svest. Ali, nije teško razbiti taj lanac jer svako ima mozak, i ima mogućnost da ga koristi.

Enrik Kazases za naš list još kaže:

– Nisam bundžija u duši ili po rođenju, prilično sam miroljubiv i čak stidljiv, obično ne vičem i ne pravim skandale, ali je sistem taj koji mi ne odgovara. Nisam ni optimista ni pesimista, samo se trudim da uputim pozitivnu poruku svetu, da vidim šta biva. Stvari će se i dalje menjati, moraće da se promene.

Marina Vulićević

[objavljeno u Politici 08/05/2009]

U stilu Puškina i Dilana

KATALONSKI pesnik Enrik Kazases (58) u mladosti nije mario za popularnost, ali ga je u zrelim godinama stigla slava. Veliki deo nove generacije katalonskih pesnika priznaje ga kao svog učitelja. Od kada je 1992. dobio jednu od najznačajnijih nagrada kritike za zbirku „Ta stvar“ (La Cosa Aljuella) dobio je sva ostala bitna priznanja za poeziju u svojoj zemlji.
Iako tvrdi da pesnici ne jure za popularnošću, već za sopstvenim putem, za njega kažu da u svim mestima u kojima se govori katalonski jezik postiže uspeh ravan pop i rok zvezdama. Na pitanje da li danas pesnici mogu da „zapale“ publiku i stanu rame uz rame sa umetnicima pop kulture, Kazases kaže:
- Da! Mislim da je moguće i bilo je primera u istoriji: Puškin, legendarni Žasin Verdage i Bob Dilan su pesnici koji su postali zvezde.
Njegove pesme nastale su u rasponu uticaja od srednjovekovne poezije do bit generacije i Boba Dilana, sa posebnim pečatom nadrealizma i dadaizma. Posle posete Novom Sadu, pesnik iz Barselone bio je u subotu gost Beograda i Udruženja građana Treći trg. Tom prilikom predstavio je u srpskom PEN centru specijalnu svesku časopisa „Treći trg“ posvećenu katalonskoj književnosti.
- Pišem na katalonskom i za mene je to univerzalni jezik. Kada pišem osećam kao da je to jezik prvog čoveka - kaže Kazases za naš list.
Prvu knjigu objavio je tek sa 40 godina, ali tvrdi da to nije hendikep za pesnika. Naprotiv.
- Vreme koje sam proveo van sveta izdavaštva dalo mi je prednost. Bio sam potpuno slobodan. Kada sam počeo da objavljujem i primam pozitivne kritike, uspeh me nije oduševio i zaslepeo, što bi se možda dogodilo da sam imao dvadeset godina.

B. Đorđević
(Objavljeno u Večernjim Novostima 09.05.2009.)