mojtrg - profil pesnikinje Mirjane Petrović, četvrtak 3. jul, od 20h, Casa Garcia, Kraljevića Marka 19

mojtrg - tri pesme Eve Zonenberg

Eva Zonenberg

MUŠKARAC IZ ČEZARA PAVEZEA

Gledao si se dugo u ogledalu kao da proveravaš da li smrt ima tvoje oči

Zatim si molio za oproštaj sve koje si poznavao i koje nisi poznavao

Ne znajući čak šta treba da ti oproste

Jer samog sebe hteo si da moliš za oproštaj

Zbog onih naivno dečjih i u svojoj bespomoćnosti nemilosrdnih gestova

Kao da si se hvatao za privremenost nečeg čega nema

Pravio si grimase koje nimalo ne podsećaju na tebe

Kao da neprestano tražiš ono pravo lice

Pokušavaš da se setiš sebe

Premda ne znaš ko si

Ni ja ne znam mada si bio tako blizu

Verovatno zbog toga listaš knjigu kao da tražiš jednu jedinu rečenicu

Rečenicu koja može mnogo čak sve da objasni

Da obelodani šta je onaj odraz u ogledalu i tvoje ne tvoje: lice

U sve to smeštaš se i smeštaš sve ono što spada i ne spada u tebe

Katkad pokušavaš da budeš egoista i tada sebi kupuješ naramke cveća

To cveće možda bi ti dalo ime jer ti tvoje ne odgovara

Drugom prilikom večeraš sam sa sobom u nekom ekskluzivnom restoranu

Pijanista pokušava da te gane a kelneri te hrabre perverznom uslužnošću

Čaša vode podseća te na ženu koju si želeo i nisi želeo

Za kojom si žudeo i nisi žudeo koju si voleo i nisi voleo

Hteo bi da naučiš da grešiš i da budeš bar malčice ono što jesi

Da se oslobodiš one zlokobne poniznosti pred nepostojanjem

Vreme prolazi sa štapom čuješ njegovo kucanje

Jednom će ućutati ušavši u neku kapiju

Da li će postojati nešto za čim ćeš žaliti?

Neka odluka koja će dokazati tvoje svireposti

Da nisi hteo da ispiješ ljubav do kraja ispijajući mora žena

Jer nikada nisi uspeo da u jednoj nađeš sebe

I ponovo pretvaraš sebe u nekog drugog

Mada taj drugi u tebi ne želi da bude s tobom

I ponovo ostaješ sam sa sobom

Predajući predmetima deo svojih napora da postaneš čovek

Krakov, Jagelonska biblioteka, 1.02.2007.

SUBFEBRILNO STANJE

Vraćam se nekadašnjem gradu svoje mladosti

Tamo gde sam srela prvu ljubav

Tamo gde smo se ljubili na kiši naslađujući se svojim vlažnim telima

Grad u kome sam postala pesnikinja i pisanje preobrazila u strast

Ne birajući emocije i izražajna sredstva

Tamo su se nalazili i bol i zebnja i otkrovenje koji srastaju s osvitom

Tamo gde je ostalo mnogo nezapisanih stihova

Tamo gde sam volela drugi put zbog jedinstvene jeseni za koju sam dorasla

Da bih pokraj tebe bila frivolna i koketna kurtizana koja pleše na mesečini

Dok su moje grudi pevale himnu ljubavi a naša tela bila nepresušna žudnja

Grad u kome sam izneverila muškarca zbog žene

Mršuljave činovnice opsednute muzikom

One koja je volela brze žene i lepe automobile

I ja sam bila brza u onom jedinstvenom skoku u kome sam izgubila delić svoga sveta

Tamo gde drveće nikada nije cvetalo a cvetovi su bili poput mrtvih osmeha

Tamo gde je poljubac bio poljubac izdajnika

Grad u kome su nežne reči bile kao razbijeno staklo po kome treba hodati

Tamo gde su rane bile realnije od reči

Tamo gde je zadavan bol koji se teško može zalečiti

Tamo gde se nepravda spremala za ofanzivu

Tamo gde me je čekalo izgnanstvo

Grad u kome sam igrala šah i izgubila partiju bridža s usudom

Tamo gde sam shvatila da je dobro bespomoćno

Tamo gde sam osetila koliko možeš biti nepotreban

Tamo gde su mesta i datumi služili za huškanje

Tamo gde je tuđinstvo izranjalo iz svake pukotine

Grad u kome sam bila pijana i neuračunljiva

Tamo gde smo noću lutali duž reke da bismo nahranili gladne labudove

Tamo gde smo ispod starog platana pili šampanjac iz zatvarača

Tamo gde sam pijana na zidu ispisivala svoju pesmu

Tamo gde se nalazila šuma jasmina u cvetu

Grad gde je na zidu stajao natpis: «tvoj bol umire» potpisan sa «krik»

Tamo gde sam neprestano u sebi čula krik premda sam ćutala

Tamo gde ne bi bilo mesta za utočište

Tamo gde sam kriknula da bih izazvala gnev neba

Tamo gde su se prijatelji pokazivali neprijateljima

Tamo gde je neprijateljstvo iz dana u dan iskrivljavalo sve

Grad u kome sam gladovala da bih askezu pretvorila u umetnost i živela samo za umetnost

Tamo gde se moje telo uzvisivalo razgovarajući s oblacima

Tamo gde sam spoznala poniznost saosećajući s odbačenima

Tamo gde je procvetao paprat koji ispunjava najneobičnije želje

Grad u kome nisam naučila ni plemenitost ni dobre manire

Podižući svoj pobunjenički svet kao kulu od karata

Tamo gde sam ugledala slobodu: dve ciganke u trku

Tamo gde sam videla oštricu noža pobodenu u stablo drveta

Kao da je neko želeo da kaže da pati zajedno sa mnom

Grad u kome su prosjaci izgovarali naučena pitanja i nestajali iza ćoška

Tamo gde je jedan od njih rekao: «Samo vreme leči takve rane»

Tamo gde je

Grad u kome sam bila izneverena

Nasilno iščupana iz svog životopisa poput ispresovanog cveta u knjizi

Tamo gde niko nije hteo da kaže istinu maskirajući kukavičluk smehom

Tamo gde je silovana moja osetljivost i to nazvano filozofijom

Grad u kome nisam bila

Tamo gde se ravnodušnost nalazila pokraj svakog

Tamo gde je gramzivost u zlatnim cipelama odlazila u lov

Tamo gde je zavist ujedala kao besan pas

Grad u kome sam živela samo na planu

Jer sam realno pripadala drugom kopnu

Tamo gde Most nebesa vodi od Tebe ka meni

Grad u kome sam izneverila ženu zbog muškarca onog jedinstvenog proleća

Koji mi neprestano izlazi u susret renesansnom alejom kiparisa

Taj povratak u detinjstvo dala bih za jedan tvoj osmeh

I ponovo bi cvetala jabuka u bašti mojih dedova ispod koje sam skrivala blaga

Samo ako bi umeo da vratiš ili zaustaviš vreme

Da ponovo oživi ono neobično osećanje da pripadam samo tebi

Da mi ćarlijanje vetra ponovo miluje slepoočnice

Da ponovo dečji naivno berem ljubičice

Grad u kome je postojala najlepša botanička bašta

Tamo gde sam u jezercetu obraslom baruštakom hranila ribe

Tamo gde sam bila gladna i nepoznata žena me je nahranila kolačima

Tamo gde sam mislila samo na tebe dok su naokolo cvetale bele magnolije

Tamo gde sam u kineskoj radnji kupila svilenu haljinu s plavim ždralovima

Grad koji pritiska grdosija tragedije

Tamo gde ne postoji niti može postojati oproštaj

Tamo gde sam lovljena svakom reči i gestom

Tamo gde srdito sunce još nije reklo poslednju reč

Grad u kome me je zavela jedna zima

Tamo gde je svaka pahuljica snega imala značenje

Tamo gde sam žalila one koji su padali na zemlju

Grad preko koga sam prekoračila granice znanja i saznanja

Tamo gde sam na autobuskoj stanici ugledala svetog Avgustina

Tamo gde se pojavio tigar očešao o mene i nastavio dalje

Grad u kome su gorela pozorišta što nije bilo upozorenje za one koji stavljaju maske

Tamo gde se postoji samo zbog toga da bi se odigrala sledeća uloga

Tamo gde su sufleri uvek pijani

Tamo gde je zavesa odavno pocepana

Tamo gde su aplauzi licemrje i intrige

Grad u kome sam bila ekscentrična i luda

Tamo gde sam s akvarijumom u kome pliva zlatna ribica prelazila prometnom ulicom

Tamo gde sam se preobučena u klovna vozila pokretnim stepenicama u supermarket

Tamo gde sam šetala u turskoj nošnji sa zlatnim cekinima koji su svetlucali

Tamo gde me je apeiron ljubičaste kose krunisao u kraljicu

Tamo gde

Sam tom gradu dužna pesmu

Kojom otplaćujem onaj metafizički dug

Vroclav, 30.03.2006.

ŠKOLJKICA

Govorio si: sada samo kiša ume da plače

Kao da si zaboravio devojku koja je plakala svakim milimetrom svoga tela

Ogledajući se u osakaćenoj lepoti suze su postojale samo da bi postidele krajnosti

Skrivao si užas u sleđenosti svojih stopala i trčao da bi dokazao svoju odvažnost

Kao da nisi opažao da je ona devojka ljubeći tvoja stopala ljubila tvoje rane

Otvarala su se vrata u sobu u kojoj se smrt smejala samoj sebi

U svojim prstima negovao si nežnost koju si učio plimi i oseki

Kao da nisi opažao da je ona devojka živela na dnu okeana i

Nije umela da govori jer se u njenim ustima umesto jezika presijavao biser

Svaki put budio si se kao neko drugi

Kao da si plesao na jednom sunčevom zraku ne shvatajući da je ona devojka

Bila ona koja je na rukama donosila svetlost

Ukrao si nekakav stih nepostojeće pesme u kosmosu

Kao da nisi osećao da ona devojka zna jezik zvezda

Dok te je gledala u njenom pogledu nalazio se odgovor jedne od njih

U tebi su se nalazili bezbrojni životopisi među kojima si pokušavao da izabereš pravi

Kao da si se bojao da priznaš da je ona devojka jedina u svemiru

Ogledalski odrazi u telima tebi stranih ljudi doticali su ono čega si se bojao

Ti si ćutao jer si hteo da zaboraviš ime one devojke

Kao da nisi znao

Da ona devojka nema ime

S poljskog prevela Biserka Rajčić

moj trg - profil Eve Zonenberg

Četvrtak 15. maj, od 20h
španski bar Casa Garcia, Kraljevića Marka 19

mojtrg 24. april 2008.

mojtrg - tri pesme Ane Ristović

Tri pesme Ane Ristović iz knjige Oko nule:

TEMPI PASSATI

(strah od 33-e)

U razgovorima će biti sve više budućnosti,

a sve manje vremena. Padaće sve same

sugestije za lakše, ali ne i za bolje.

A ulazeći, svakodnevno, u svoj stan,

ulazićeš sve više u spomenar. Ovde

one cipele. Promenjeni su samo đonovi.

A đon, čak i kada je bivši, pamti ulice.

Ako ne pamti đon, pamti jezik cipele.

Danas nešto pričljiviji od tebe. Kao i pertla...

Ali, i pertle se prodaju u paru.

Tamo gumeni dušek čija punoća

zavisi od dubine tvog daha.

I je li to vazduh, od prošlog leta,

čega u njemu malo ima. Ili uzdah.

Onde konopac za sušenje veša.

Čak i on, razapet, danas stoji

pred tobom kao naplatna rampa.

Ako ništa drugo, stvari te pamte:

na fotografijama za ličnu kartu

već ličiš na ubicu mekog srca.

Zajedno sa pogledom,

oštre se i crte lica.

I samo tuđe naklonosti

dodaju sfumato.

A ulazeći, svakodnevno, u svoj stan,

ulazićeš sve više u spomenar. Možda

i u herbarijum: biti detelina, sa četiri lista,

nečija, želećeš sve češće. Duže.

Makar i presovana.

Sa četiri lista,

u suvom nagoveštaju.

Tako je meko u kravljoj gubici,

pravovremena plodnost zemljišta

ionako spada u tempi passati.

TOLIKO SVETLOSTI

(strah od proleća)

Kada si se probudio, iznenadne i nedozvane

radosti života u vazduhu bilo je već toliko,

da ti se učinilo da je tvoje lice, prekriveno

suncem, kraljevska posmrtna maska.

Sve što si video, izašavši napolje, pružalo

je svoju raspričanu vedrinu do u nedogled:

mreškalo se, treperilo, ćućorilo,

prhutalo, komešalo, brborilo,

strugalo nožicama,

pulsiralo milionima srca,

samo je tišina

dolazila iz nečije dubine,

i učinilo ti se, da baš iz tebe.

A tek šetnja kraj reke u predvečerje!

Bilo je to kao da dugu, nepodnošljivo

dugu noć, tek razvedeni samac

provodi u spavaćoj sobi

sa zaljubljenim parom.

I do zore zuri u njene soknice,

poput dve meke mačje šape

prebačene preko naslona stolice.

I pita se, satima, da li su stvarno tako bele,

čime li ih samo pere, ili je to od mesečine.

A na stopala ne pomišlja,

ni u kratkom snu.

Na pomoćnom ležaju.

STVAR

(strah od kompjutera)

Ona zrači. Vidi te tamo

gde samog sebe još nisi.

I ono što propustiš pamti.

Donese ti pod nos, nežno,

na pinceti. Tako neprimetno.

I, gle, odjednom, ceo tovar.

Pismo ljubavnici, šefu i prijatelju

svodi se na isto. Pišeš sve češće,

a najviše te je u zarezima,

ako ih uopšte ima.

Što više pišeš, to je veći

strah da se sa nekim sretneš.

A već si opisao sve delove tela.

Već govorio volim te.

Tvoje lice se ogleda u ekranu

i izgleda kao na rendgenskom snimku.

Sve same kosti.

U njima rastu majušna deca

veličine fosfornog zrnca, koje

naravno, kao i pelene, svetli.

Deca što ne znaju za bolje.

I već miriše na sumpor.

mojtrg - profil Ane Ristović

klikni na sliku za detaljniji prikaz

mojtrg 17. april 2008.

klikni na sliku za detaljniji prikaz

P. S. Utisci o programu mojtrg:

Ona vasa instalacija u Spanskoj kuci je zaista ugodjaj. Da sad ne citiram samu sebe /iz te knjige koju objavljujes/, ali strasno drzim do razlike/distinkcije izmedju dogadjaja i dozivljaja. Ovo vase jeste dozivljaj.

Iz meila Marije Knežević

I da, stvarno pohvaljujem ove pokrenute veceri u Casa Garcia, sinocnje vece sa Petrom je bilo sjajno, i u sustini, tako bi trebalo da izgleda vecina knjizevnih veceri kod nas. Nedostaje nam, generalno, na knjizevnoj sceni, ta vrsta opustenosti i dinamike oko predstavljanja poezije, sve je tako suvo, uvijeno u akademske oblande...

Iz meila Ane Ristović

Fotografije: Dragana Nikolić

mojtrg - tri pesme Petra Matovića

Tri pesme Petra Matovića iz rukopisa Koferi Džima Džarmuša:


KOFERI DŽIMA DŽARMUŠA


Vidim sebe kao putnicu, sa crvenim koferima
u crno-belom filmu, govorila je postarija devojka
koja već decenijama ne izlazi iz svog stana.

Moje lice biva uznemireno peškirima motelske higijene,
gnojne bubuljice pojave se baš u prepunim kupeima
kad se ne bih libila biti plen mladih jastrebova.

Osluškujem melodiju njene naracije sedeći spram okna
koje osmatra napuštenu železničku stanicu preko puta:
Vagoni izvaljeni poput gmizavaca kraj mrtvih koloseka.

Gaseći žar-pticu ronhila u boci julskog piva, u trenu
setim se, a ni sam ne znajući što, kafanske floskule:
do prestanka nevinosti, žene su doista genijalna bića .



PISMO
(delimično po Remarku)


Početak je aprila, a zima još uvek traje
u ovim krajevima – mestimični pokreti snega,
ciklus zavičajnih ptica sveden na meru strehe.

Neće dugo trajati ova hladnoća, govorim
kvartalnom nadom. Ekskurzija vedrine,
to nebo kao da je preneseno iz nekog drugog doba,
iz Lisabonske priče, iz onog kadra
kad nikako da padne odluka – sivilo,
ili plavet.

Juče, u povratku s posla, onaj naš breg
bio je opsednut svetlošću,
Ma, perverzija od sunca, kako ti bi rekla,
a ista ona suhomrazica koju prepoznajem
u Hajdelbergu iz tvog mejla.

Ovde led svetluca i bez mesečine, povremeno
čujem novembar i njegovo lišće. Kad zašušti,
pomisliš da ti se sudbina primiče.

Održava me osećanje privremenosti. Još uvek te volim.



ŽUDEĆI ZA ŽENSKIM PISMOM


Pokušavam napisati pesmu kojom bi bila zadovoljna.
Leži u krevetu u tiho osvetlanoj sobi i ja je posmatram
U polusenkama koje menjaju položaj u skladu sa nadimanjem zavese.

Mislim o rečima koje moraju biti oble i meke, lakše od hleba,
A punije od sapunskih mehura da se ne bi raspršile u trenu.
Jezik bi po njima trebalo bešumno da klizi.
Kao kad siđem niz blagu padinu asfalta lerom.

U ovom času voleo bih imati snagu ženskog pisma.
Čujem žlezde kako pulsiraju duboko skrivene u unutrašnjosti njenog tela.

Ona i ja imamo jednog anđela (ona govori anžela), ovisnika emocije.
U ovoj tišini ona sluša moj krvotok koji ubrzava strujanje da bi napisao pesmu.
I to sve u snu.

mojtrg - profil Petra Matovića

klik na sliku za detaljniji prikaz

MOJTRG - prostor za poeziju

Ovogodišnji program Treći Trg započeće književnom tribinom za šankom španskog bara Casa Garcia u Kraljevića Marka 19 pod nazivom mojtrg – prostor za poeziju u četvrtak 17.aprila u 21h predstavljanjem pesnika Petra Matovića. U okviru tribina mojtrg planirano je 13 književnih večera, svakog drugog četvrtka, na kojima će se za šankom jedinstvenog bara u Beogradu, gostima i publici, razgovorom o životu i literaturi i čitanjem tekstova, predstaviti najznačajniji mlađi beogradski i srpski pisci.

Program mojtrg je prilika da upoznamo profil, neku vrstu facebook-a, naših pisaca i pesnika i najavimo ovogodišnji beogradski festival poezije koji Treći Trg planira za početak septembra.

U četvrtak 17. aprila svoj profil otkriće nam pesnik Petar Matović.
Program počinje u 21h za šankom španskog bara Casa Garcia u Kraljevića Marka 19. Razgovor vodi Dejan Matić.

Naredni mojtrg planiran je 24. aprila a svoj profil otkriće nam pesnikinja Ana Ristović.

Tribinski program mojtrg pomaže Sekretarijat za kulturu Uprave grada Beograda.

Prijatelji programa mojtrg: kafe-restoran Biblioteka (Terazije 27) i španski bar Casa Garcia (Kraljevica Marka 19).

Medijski sponzori programa mojtrg: WANTED!