Uživamo u laži, kao žaba iz eksperimenta
(Foto Željko Jovanović)
UMETNIK I VREME
Pesnik Duško Novaković dobitnik je Nagrade grada Beograda za književnost i prevodno stvaralaštvo za 2008. godinu, za knjigu pesama „Klupe nenagrađenih”, u izdanju „Trećeg trga” iz Beograda. U obrazloženju žirija, kojem je predsedavao Filip David, kaže se da Duško Novaković raznovrsnošću opusa i dubinom uvida već nekoliko decenija ide u red najznačajnijih i najprovokativnijih savremenih beogradskih pesnika. „Duh Beograda se u Novakovićevim stihovima ne objavljuje na direktan, već na iznijansiran i posredan način, kako po pravilu biva u pesničkim tekstovima visoke umetničke vrednosti... U svim do sada objavljenim knjigama Duško Novaković predstavlja se kao pesnik otvoren za sva iskušenja ovdašnje svakodnevice...”
Ništa ne može da Vam promakne od aktuelnih, pa ni od zastarelih događaja, koji doslovno i bodu oči. Vi to nazivate „povremenim uplitanjem uposlove stvarnosti”?
Iskreno govoreći, ova floskula je odgovor na Odnovu pesmu „Uvek u nevolji”, odnosno, čemu poezija kad njene oči, uši, jezik, nosnice samo primaju loše vesti, kad stari sistemi čekaju da budu srušeni, kad nema dovoljno sapuna i četaka za sve pojavne gadosti, kad se optužujuće rečenice lukavo pretvaraju u pravdajuće protivrečenice. Uzvik „Hanibal ante portas!” doveo me je do junaka koji između dve odluke bira onu koja ga čini slabim i taštim, a prividno pobednikom.
Hoćete da kažete da je laž koja nas okružuje već obesmislila stvarnostdo nestvarnog, tako da se može reći da govorite o nestvarnim događajima?
Obesmislila je i vodu i vazduh, a nekmoli istoriju. Svakako da vam je poznat sindrom kuvane žabe. Jadnica, stalno zadržava neku vrstu veselosti i dok je voda hladna, potom mlaka i dok ključa, raspada se veselo! Uživati u laži, kao žaba iz eksperimenta, sindrom je doba u kojem živimo. Posebno je opasna politička laž. Najmalignija je ona koju zagovara jedan pozamašni deo srpske inteligencije a vezana je za teoriju o tlu i krvi. Njeni eksponenti, bez obzira na evidentni krah takve politike, i dalje arbitriraju oko nje, ne samo kao slobodni strelci već i grupisani oko programskih opredelenja nekih političkih stranaka, desnog usmerenja. Vešto je fingiraju kao poslednju odbranu patriotizma, kao božanski zadatak svekolike srpske populacije. Posledično, ona uvek ide sa zapanjujućim brojem ubijenih i unesrećenih i velikim opsegom devastiranih areja, posebno ovde na Balkanu. Kao da smo postali sabirni logor lažljivaca neke visoko razvijene civilizacije. Čak se možemo, i to je smešno, baviti kulturom laži, kao kulturom maslina ili kukuruza, sticati doktorate laži, šta li sve ne...
Koje okolnosti su uslovile osnivanje Srpskog književnog društva, čiji ste sekretar, a koja mu uloga predstoji?
Pre svega intelektualna hrabrost i razvijenije osećanje za poštenje kad su u pitanju književne vrednosti. Zatim odbijanje da se bude deo izolacionističke politike i remetilački faktor u odnosu na neposredno okruženje. Društvo je odbacilo servilnost, podaništvo i mimikriju kao vrednosni sistem, tako prisutan u spratnom delu Francuske 7. Izvukli smo se iz jedne ustajale bare, a kako će biti dalje, pa valjda o tome treba malo zdušnije da misli i pomaže demokratska javnost Srbije. Rečeno u šali, ne možemo od orućih volova tražiti da naskaču na svaku kravu! Postoji prirodan umor stvaralaca od rada na svom delu, a pitanje ambijenta i njegove kakvoće jeste društvena klauzula. U svakom slučaju pravo na drugost, na književnu diverziju, postaje zaštitni znak Srpskog književnog društva.
Čitati Vaše pesme o Kosovu i Metohiji znači upoznati ogorčenost i sarkazam koji će retko koga poštedeti. S druge strane, kako se osećate kada kao pesnik gostujete tamo, kada srećete ljude o kojima pišete?
Kosovo je iz metafore unesrećenosti, porođene iz gluposti, eskaliralo u sramnu osionost nekih zapadnih država. Kad jednom duh zablude izađe iz boce, teško se vraća u nju. No, počujmo, „braću” Marks-Engels, koje danas nije uputno citirati, i to ijekavicom: „Dok u običnom životu svaki dućandžija znade odlično razlikovati ono što neko tvrdi da jest od onog što je ono stvarno, dotle naša istoriografija još nije došla do te trivijalne spoznaje. Ona vjeruje svakoj epohi na riječ, što ona sama o sebi kaže i što uobražava.”
Pitao sam neke pisce Albance sa Kosova, i to članove njihovog PEN-a, zašto ćute kad im se pred očima odvija jedan zastrašujući, falangistički atak na srpsko stanovništvo. Ćutali su. Koji to mir opstaje na teoriji o sudaranju prava, a ne na teoriji o praktičnom, humanom korišćenju prava. Opstaje samo privid mira. Kukavičluk od mira, a ne hrabrost od mira.
Svesni ste toga da živite u maloj zemlji, koja je takođe okružena malim zemljama, i tako „štedite” iluzije. Međutim, da li u pogledu uvreženih evropskih vrednosti zastupate određeni nihilizam, recimo u Vašoj pesmi „Pismo parlamentarcima iz Strazbura”?
Ne, naprotiv, to je interpolacija besa u samoironiju, što se veoma sporo ili nikako ne lišavamo vlastitih i tuđih predrasuda. Zašto nas Evropa identifikuje, još od Rebeke Vest, kao ljude sa kvarnim zubima, takoreći bezube, i kao zemlju užasnih toaleta. I toaleti su, nemojte mi zameriti na banalizaciji, elementarna dostignuća građanskog društva. Zar nisu često nazivana i mestima za „duboka, filozofsko razmišljanje”.
Čovek se ponekad iznervira kada čita Vašu poeziju. Da li je to legitimno?
Puno mi je čitalaca reklo isto to. Možda nesvesno preko poezije prenosim svoju vlastitu neurozu, ili je to rezultat jednog prihvaćenog pravila da poezija, ako već ume da koketira sa čitaocima, zašto ne bi mogla i da izaziva male, povremene nerede u njegovoj svesti. To je čini dramaturški živahnom.
Zbog čega bi trebalo makar i na kratko odsedeti u klupama
nenagrađenih...
...učenika? Pa i zbog svih tih želja, nadanja i posebnog gospodstva koju mladost ima u trenutku prihvatanju ideala i vizija, stvarajući u biću veoma važnu emotivnu kariku koje će uticati da neko, kasnije, bude altruista, ili se zakopča u oklop egoizma.
Često ste menjali sredine, prilagođavali se različitim jezicima. Kako je to uticalo na Vašu poeziju?
Moj egzistencijalni trougao bili su Crna Gora, Srbija i Makedonija. Nisam bio oficirsko dete nego dete razvedenih roditelja. Na tu, nikad apsolviranu traumu, pridodavala se i trauma oko jezika i pripadnosti. U Makedoniji sam bio Srbin, u Crnoj Gori Makedonac, ponekad i pogrdno Maćedonac, a u Srbiji i Crnogorac i Makedonac i, naravno, Srbin – jezička trobojka kojoj je, raspadom bivše Jugoslavije, pretila opasnost da postane krpa!
Koliko je Vaša majka, legendarna Ksenija Cicvarić, uticala na Vaš poetski glas?
U bolnoj tački mog pesničkog diskursa stoji moja majka, i peva, a ja sam onaj koji je skrušeno sluša i što više bivam stariji to mi se više čini da je njena pesma šifra s kojom lakše mogu da podnesem tegobe svoje i sveta oko sebe. Bila mi je, nedovoljno, majka, ali dovoljno što sam uz nju naučio setno da pevam i sa ushićenjem upirem nebo prema Leopardijevom mesecu.
Ljubav je Vaša tema, mada potisnuta naizgled, međutim, ni ona nije za Vas jednostavna?
Nisam „siromašan” u ljubavnim pesmama. Išao sam po toj žici čas visoko kao Eros, čas nisko kao Tanatos. Na putu sam da završim obimniju knjigu ljubavne poezije sa naslovom „Ljubavne i smrtne za svaki dan”, spontano se priključujući Česlavu Milošu u tvrdnji da je ljubav jedno od poslednjih čuda koje još traje na zemlji.
Kažu da ljudi dobijaju sve osim onog što potajno žele. Ima li nečeg što želite, a za šta sme da se zna, ili nečeg za čime žalite?
Želeo sam da i ja sagradim kolibu na jezeru Inisfri, gde bi povremeno dolazila italijanska glumica Silvana Mangano, a žalim što se nikad u mojim rukama neće naći magični štapić, utešen da to može da bude obično pero.
-----------------------------------------------------------
Mezimac ruskog egzila
Za razmišljanje je podsticajna Vaša pesma o „Mezimcu ruskog egzila”,koji je „neizbežno povezan sa statistikom svežih grobova u pretumbanojzemlji”. Šta inače mislite o fenomenu praštanja i zaborava?
U JAT-u, gde sam radio skoro tri decenije, i bio izbačen s posla najpre kao pripadnik Koalicije šetača, pa vraćen, pa ponovo izbačen od mojih demokrata, kao tehnološki višak, radio je i jedan vrhunski inženjer elektroničar, koji nije mogao nikako da bude ono što jeste, u imenu, prezimenu i zvanju, nego je uvek bio sin Pere Pileta. Tako će i Marko Milošević uvek biti sin bračnog para koji nijednom rečju niti postupkom nije stavio roditeljima do znanja da bejzbol palice i šipke i brojna ubistva ne mogu da budu metod za promenu mišljenja, posebno kad je o kritičnoj masi reč. Izostao je kod ovog, tada mlađeg čoveka, trenutak pobune.Da se pobunio, imali bismo ime dostojno uzvišene, grčke drame. Uvek sam sepitao: ako praštamo, a ne zaboravljamo, znači li to da ćemo se, u datomtrenutku, svetiti. Misteriozno je sve to: patnja, bol, grizodušje, a u središtu je Lajbnicov bog koji je stvorio svet sa svim zlom u njemu, mada je, tvrdi Lajbnic, Bog apsolutno dobar.
